Bajka je najstarija vrsta čovekovog usmenog stvaralaštva. Ime potiče od reči „bajati“ što znači pripovedati, izmišljati, mađijati. Bajke imaju duboku istoriju svog nastanka. Naime, bajka je nastala u tamnim i dubokim vremenima usmenosti. Ona je prisutna još od najranijih dana čovekovog socijalnog i psihološkog razvitka. Prenosila se sa kolena na koleno.
Danas se takođe prenosi sa predaka na potomke, sa patrijarhata na demokratiju, iz prošlosti kroz sadašnjost, nestrpljivo čekajući budućnost i neke nove naraštaje. Stare čak više od 4000 godina, bajke su svoje korene pustile jako davno, kada čovek verujući u mitove, legende, čudnovate događaje i natprirodna bića nije mogao da objasni isto, pa je težio da sve to kroz neograničenu maštu i imaginaciju, sve to neoubičajeno i nesvakidašnje pripoveda na njemu najlakši način, te tako nastaše bajke…
U početku su one bile kratke, sa manje čudesnih motiva, a kasnije bajke su postale izuzetno složene, pune motiva, simbola, stilskih figura. Od davnina zanimljivost u bajkama bila je pojava zmajeva, aždaja, vila, veštica i neobjašnjivih sila, koje su neuhvatljive, neopisive, tajnovite i svemoćne snage u prirodi. Pored ovih motiva česti motivi bile su večite borbe dobra i zla, borbe za veru, pravdu i dobrotu. I proučavanjem svih ovih motiva bavio se čovek, onaj koji je sve ovo i stvorio. Danas, bajka često nailazi na naučnoistraživačke pristupe i poglede na nju. Istražuje se sa strane psiholoških nauka, filozofije, psihologije, a zanimljiva je i na poljima religije i mitologije.
Poznati o bajkama
Aleksandar Sergejevič Puškin, za bajku je rekao da je ona bila njegov prozor u svet. Desanka Maksimović je na primer smatrala da ja bajka kao zavičaj, priroda i detinjstvo, za bajku je rekla da je ona bila kopija njenog života i stvaralaštva, dok je Branko Ćopić ceo svoj život imao želju i san da napiše bajku o zlatnim ljudima.
Bajke u Srbiji
U Srbiji kao i svuda u svetu , i kod mnogih drugih naroda bajke su prisutne od davnina. Mnoge su godinama prenošene sa kolena na koleno i u usmenoj formi mnoge bajke su zapisane baš onako kako su se prenosile. U Srbiji jedan od prvih i najznačajnijih ljudikoji je prikupljao i zapisivao bajke, ali i sve ostale narodne umotvorine bio je Vuk Stefanović Karadžić. Vuk je bio otac našeg jezika i književnosti, velikan naše pismenosti i kulture, bio je centralna ličnost srpskog romantizma. Bio je nosilac najveće književne i jezičke revolucije u Srbiji, za koju mu je trebalo nešto više od pola veka da izvede.
Ma koliko loše izgledalo u bajkama uvek dobro pobeđuje
Nebrojano puta, u bajkama, često se dešava da zlo dominira nad dobrim i da se čini kako je beskorisno biti dobar, kako su ideali o dobroti i plemenitosti ustvari pogrešni i bezvredni. Često, naizgled deluje kao da najplemenitiji likovi iz bajki prolaze kroz razne situacije koje deluju bezizlazno, i čini se da će sve ono loše, pokvareno i zlo u negativnim likovima pobediti ono čisto, plemenito i iskreno. No, bajke, ali i sam život često umeju da daju neki nov epilog i svršetak. Život pravi čuda i razne balanse između pukih suprotnosti. Zlo je samo prividno nadmoćnije nad dobrim, ali samo privid nije ono što nam život jedino pruža. Večita borba, večita pitanja, ali i večiti pobednik nije ono loše u ljudima, već istinska dobrota u dubinama naših duša.
