Starac i more je najpoznatije delo Ernesta Hemingveja. Iako su mišljenja i kritike bile podeljene, za ovu tvorevinu odlikovan je Pulicerovom nagradom, a 1961. i Nobelovom nagradom. Delo je doživelo veliki uspeh, a neretko je i danas među favoritima čitalaca.
Ovom prozom Hemingvej je odao čast svojoj velikoj preokupaciji i ljubavi – ribolovu, svojim prijateljima ribolovcima i životu koji je proveo na morskoj pučini. Ipak, motiv ribolovstva samo je polazna tačka za priču koja ima univerzalni smisao i trajanje.
U nastavku teksta nalazi se analiza dela Starac i more, a naš savet je da delo pročitate i doživite ga na svoj način.
O autoru dela
Ernest Hemingvej (1899 – 1961) jedan je od najpoznatijih američkih pisaca i publicista. Radeći kao novinar otkrio je svoj spisateljski dar, te će pisanje u njegovom daljem životu imati ogroman značaj. Iako nije bio univerzitetski obrazovan, pisao je velikom predanošću, a njegove tvorevine okupile su značajnu čitalačku publiku.
Hemingvej je podjednako u poslovnom i privatnom životu bio izuzetno zanimljiva i originalna ličnost. Pratili su ga vedar i avanturistički duh, nemiran temperament i nepresušna radoznalost. Njegova ambicioznost i želja za životom, preplitali su se sa njegovom velikom strašću – putovanja. O tome koliko je voleo da putuje i upoznaje druge kulture, narode, običaje, govori i činjenica da je obišao Evropu, Ameriku, Afriku, Kinu, a živeo u više gradova. Njegova putovanja obeležiće ratovi u kojima je učestvovao, ali i intenzivno pisanje kao rezultat tih putovanja.
Omiljeni hobi – lov i ribolov često mu je usmeravao misli na vedrije i lepše strane života. U vezi sa stvarima koje su ga opuštale i koje je iskreno voleo postoji zanimljiva činjenica da Hemingvej na putovanja nije kretao bez udice, puške i pisaće mašine.
Iza sebe ostavio je bogat stvaralački opus, a najpoznatija dela su: Tri priče i deset pisama (1923), U naše vreme (1924), Prolećne bujice (1926), Sunce se ponovo rađa (1926), Zbogom oružje (1929), Za kim zvona zvone (1940), Starac i more (1952)…
O delu
Starac i more je delo koje je nesumnjivo proslavilo E. Hemingveja. Priča o siromašnom ribaru Santjagu i njegovom velikom podvigu, zadala je kritičarima nedoumice kada je reč o žanrovskom pitanju. Najčešće se o ovom delu raspravlja kao o noveli i romanu.
Ono što ovu prozu čini novelom jeste njen obim – reč je o delu koje ima skoro stotinak strana, zatim, nema složene radnje ni fabule, priča je mirna i bez zapleta, a sve je usresređeno na unutrašnja stanja starog ribara Santjaga, o čemu svedoče brojni unutrašnji monolozi i psihološki opisi. Dijaloga u pravom značenju i nema, jer su Santjagove replike upućene njegovim unutrašnjim monolozima. Takve dijaloške replike podsećaju na suprotstavljenost dva „ja”.
Romanom je čine takođe sve već navedene osobine, s tim što valja naglasiti da je onda reč o kratkom psihološkom romanu, a kako su ga neki tumači nazvali i poetskim, lirskim romanom.
Tema, radnja, struktura dela
Starac i more je delo jednostavne strukture, ali dinamične radnje, iako ona traje samo tri dana i dve noći. Naime, sva zbivanja su u vezi sa siromašnim staracem Santjagom, glavnim junakom ovog dela. Njegova velika ljubav prema moru i ribolovu svedoči o tome koliko je posvećen, predan i požrtvovan kada je ulov u pitanju. Pored toga što ribolov posmatra kao hobi, on je ujedeno i njegov izvor života, način opstanka i jedina ishrana. To znači da kad nema ulova nema ni hrane, a onda sledi puko preživljavanje.
Ipak, u ovakvim trenucima presudnu ulogu ima dečak Manolino, koji obožava starca Santjaga i koji mu od srca pomaže. Razlika u godinama nije uticala na iskreno prijateljstvo između njih. Dečak je uživao slušajući priče mudrog i iskusnog ribolovca, divio se njegovoj upornosti i žalio zbog njegove nemaštine. Zato se trudio da starcu redovno donosi hranu, kako ne bi praznog stomaka lovio, donosio mu je i hranu za ribe, ali i drugu neophodnu opremu, a starac Santjago je to iskreno umeo da ceni.
Najznačajnije zbivanje u delu, a ujedno i tema dela jeste starčeva borba da sačuva veliku i jedva ulovljenu ribu. Naime, on danima, tačnije, osamdeset i četiri dana nije ništa ulovio. Bio je razočaran, tužan i gladan. Ipak, nije gubio nadu i želju da već sledećeg dana ponovo krene u pustolovinu, kao da iza sebe nije imao nijedan jedini neuspeh.
Osamdeset i petog dana dogodilo se pravo čudo – starac je ulovio ogromnu ribu. Taman kad je pomislio da će stići do obale, usledili su žestoki napadi halapljivih ajkula koje su odgrizale deo po deo pozamašne ribe. Starcu je bilo jasno da mora da se bori, inače je sav njegov trud bio uzaludan. Istrajnost, hrabrost i neobuzdana želja da sačuva ribu kao najveći uspeh koji je do sada postigao, prepliću se sa motivima tuge i beznađa, jer je starac sam na moru, uskraćena mu je svaka vrsta pomoći, a ajkule su i jači i opasniji neprijatelj.
Starčeva borba trajala je dugo – tri dana i dve noći, a bila iscrpna i neizvesna. Na kraju, neprijtelj je pobedio – starac je ostao bez snage, a od velike ribe nazirala se samo glava i kostur. To je označilo poraz i gubitak volje, te se starac tužan vratio u svoju kolibu.
O ogromnom kosturu ribe nađenom na pristaništu pričalo se danima; ispredale su se legende i nazirale sumnje i pitanja ko je taj srećnik koji je ulovio takvo čudo od ribe. Ipak, umorni starac se nije pohvalio da je to on. Skroman, legao je u postelju, a dečak Manolino zatekao ga je sa izgrebanim i krvavim rukama kako mrino spava. Znao je da je da je baš njegov prijatelj Santjago taj heroj.
Santjago – od hrabrosti do poraza
Lik starca Santjaga svedoči o čovekovoj nesalomivosti i istrajnosti, uprkos svim nedaćama koje život donosi. On pokazuje da volja i upornost čoveka drže u životu, a ljubav prema nečemu ili nekome ume da bude jača od gladi i bede.
Od pripovedača saznajemo da starac Santjago živi sam u jednoj kolibi, da umesto kreveta spava na nekakvom golom madracu, a umesto meke posteljine ušuškan je starim novinama i pocepanim stvarima. Njegova odeća je pocepana, sva u zakrpama i prišivena hiljadu puta, te je podsećala na jedro.
O tome koliko je siromašan svedoči i činjenica da je više gladan nego sit, te da je „sama kost i koža”. To potvrđuje činjenicu da ribolov nije bio samo njegov hobi nego i jedini način preživljavanja. Ma koliko uživao loveći ribu, znao je da mu ona obezbeđuje opstanak u surovom životu.
Kao neko ko nije imao nikoga (sem dečaka Manolina) i ko je navikao na bedu, ulov velike ribe zna njega je značio mnogo toga – hrana, samopouzdanje, uspeh, ostvarenje cilja, lična pobeda… Isto tako, za njega je goli kostur ribe značio gladovanje, slom, poraz, gubitak volje i samopouzdanja… Ožiljci i krvave rane na rukama, nastale od teške borbe da sačuva ribu, u jednom trenutku nisu značile ništa. Izazvale su jaku emociju kod dečaka Manolina, jer je on više nego iko želeo da starac bude srećan. Ipak, starac time ništa nije dobio.
More i Santjago
More je smisao Santjagovog života. On ga poznaje koliko sebe; zna sve njegove tajne, morske struje, talase, ribe i alge; oseća se slobodno i rasterećeno kad je pored mora, zaboravlja na sve brige i siromaštvo.
More je vedrina i sloboda, ono potvrđuje Santjagov prkos i upornost, volju i želju, te ni posle niza neuspeha ne odustaje. Dakle, more ga navodi na akciju, na delanje, da se trudi i dokazuje, da potvrdi da može i mora.
More nije samo Santjagovo okruženje niti nešto sa čim se on potpuno srodio i bez čega ne može, ono je na prvom mestu i njegov opstanak, izvor hrane. Dakle, između mora i Santjaga vlada neraskidiva veza.
Poruka dela
Delo Starac i more nosi puno poruka. One se odnose na životne situacije i zbivanja, a pogotovo na čovekove veze sa drugima i samim sobom. U tom pogledu, ovo je delo o prijateljstvu koje pokazuje jednu od najvažnijih uloga prijatelja – briga, pažnja i ljubav prema prijatelju.
Takođe, ovo je delo hrabrosti, upornosti i volji koje vode čoveka kroz život.
Ipak, jedna od najlepših poruka ovog dela dolazi upravo iz Santjagovog monologa, koji je prožet optimizmom, a glasi: Ali čovek nije stvoren za poraze. Čovek može da bude uništen, ali nikada poražen.
