Stilske figure poznate su nam iz književnosti. Već u starijim razredima upoznajemo se sa ovim pojmom. Dok nastavnici insistiraju da stilske figure budu dobro naučene, svi mi svesno ili nesvesno, u svakodnevnom govoru iskoristimo poneku stilsku figuru.
Ipak, danas je jezik i sam po sebi figurativan, do čega je doveo življi način govorenja.
Sve potiče od pojma „stil”
Stil je pojam izuzetno široke upotrebe, iako ga najčešće i najviše dovodimo u vezu sa književnom umetnošću.
Pojam potiče od latinske reči stilus, koja je izvorno označavala drvenu, koštanu ili metalnu pisaljku kojom se pisalo po drvenim pločicama. Taj prvobitni naziv za predmet kojim se pisalo doskora se upotrebljavao i za način kako je ko pisao, te i za rukopis. Na primer, ako je neko pisaljkom rukovao vešto, brzo i lako, onda je njegov stil bio izvežban. S druge strane, za neveštog pisača reklo bi se da mu je stil spor i zbrkan. Kasnije se upotreba termina stilus proširila i na sadržaj, odnosno vrednost pisanja. I danas se u narodu kaže za čoveka koji piše jasno i smisleno, precizno i skladno da „ima stila”.
Stil je danas izuzetno širok pojam i nije svojstven samo književnosti, već i drugim umetnostim. U književnosti se nekada odnosio na ideju delu, prepoznatljivu osobinu. U novije vreme se odnosi na jezička sredstva naglašene ekspresivne funkcije.
Pojam stilske figure
Kada je reč o stilskim figurma, još u antici definisane su na različite načine, te je samim tim i dat veliki broj termina. Kako god, danas se ovaj pojam definiše kao oblik govorenja koji se udaljava od običnog i direktnog govora i načina izražavanja. Koristeći pojedine reči i izraze, koji upućuju na određeno značenje, pesnici i pripovedači obogaćuju svoje delo i jeziku daju sasvim drugačiji, sugestivni oblik.
U nauci o književnosti govori se o velikom broju stilksih figura. One su podeljene u četiri grupe (fiure dikcije, figure konstrukcije, tropi i figure misli).
Iako je broj stilskih figura veliki, u nastavnom proučavanju književnosti insistira se na prepoznavanju onih osnovnih koje se često pojavljuju. Brojne stilske figure se konstantno upotrebljavaju u svakodnevnom govoru, na javnim skupovima, u medijskim tekstovima, političkim govorima.
Figure dikcije
Ova grupa stilskih figra ima sledeće osobine: ponavljanje određenih glasova, tj. grupe glasova, čitavih reči. Takođe je oponašanje zvukova iz prirode značajna karateristika. U ovu grupu stilskih figura spadaju:
- Asonanca (lat. assonare – odjekivati) se odnosi na ponavljanje bilo samo akcentovanih ili i postakcentovanih vokala u nizu reči ili na kraju stihova. Asonancom se pojačava zvučna komponenta i dolazi do ekspresivnosti pesničkog jezika.
Primeri: Pučina plava/spava/prohladni pada/mrak; Bolan Jovo po gori hodio; Sve jezero sve zeleno.
- Aliteracija (lat. ad – blizu, i littera – slovo) se odnosi na stilski postupak ponavljanja istih suglasnika ili suglasničkih grupa u nizu reči, naročito u inicijalnom položaju. Ispoljava se više u stihu, poslovicama i izrekama, nego u pripovednoj prozi.
Primeri: Svačiju slušaj, a svoju smatraj (poslovica); O svetski slome, o strašni sude; Vrh hridi crne/trne/poslednji rumeni/zrak.
- Anafora i Epifora su stilske figure, gde jedna ukazuje na ponavljanje reči na početku stihova (anafora), a druga na kraju (epifora).
Primer anafore: Uranila Kosovka devojka, / Uranila rano u nedelju.
Primer epifore: Car-Memede, turski gospodaru, / kupi vojske koliko ti drago, / pod Stalaća kad je tebi drago, / udri Stalać kako ti je drago / ja ti ne dam dobra ni jednoga.
- Onomatopeja se odnosi na oponašanje, tj. podražavanje zvukova i šumova iz prirode.
Primer: Krcnu kolac nekoliko puta/Zviznu pala nekoliko puta/ Zadrhtaše ta vješala tanka.
Figure reči ili tropi
Za ovu grupu stilskih figura karakteristično je to da se menja osnovno, uobičajeno značenje određenih reči. Ovu grupu čine sledeće stilske figure:
- Metafora – figura sa prenesenim značenjem: jedna reč se zamenjuje drugom prema sličnosti značenja. Na taj način upotrebljena reč pored osnovnog ima i sekundarno (preneseno) značenje.
Primer: Imao sam od zlata jabuku/te mi noćas pade u Bojanu.
- Metonimija – slična metafori, ali se od nje razlikuje jer se umesto celine koristi deo, umesto sadržine sadržilac, umesto dela koristi se pisac.
Primer: Kome britku palu namenjuje (odsecanje glave); Čitamo Andrića (Andrićeva dela).
- Alegorija – razvila se iz metafore (proširena metafora), ali je od nje drugačija po tome što čitava celina može imati preneseno značenje. Nastaje od čitavog niza metaforičnih slika objedinjenih u celinu.
Primer: Tvrd je orah voćka čudnovata,/ne slomi ga, al zube polomi!/Nije vino pošto piđe bjaše…
- Epitet – stilska figura koja je pridodata imenici i otkriva neku unutrašnju osobinu onoga što imenica znači. U funkciji epiteta su najčešće pridevi, ali mogu biti i imenice.
Primer: Hitre sluge, teške muke, pšenica bjelica, hraniteljska ruka.
- Personifikacija – njome se oživljavaju pojave, predmeti, apstraktni pojmovi na taj način što im se pridodaju osobine živih bića (pokret, govor, misao, osećanje).
Primer: Zemlja kune svoje pokore; Nebo dalje putuje; Zvezde plaču.
Figure misli
Ovu grupu čine sledeće stilske figure:
- Poređenje (komparacija) – dva ili više predmeta, pojma, lica dovode se u vezu na osnovu sličnosti, porede se. Upoređuju se nepoznate, manje jasne stvari sa poznatijim, tipičnijim.
Primer: Oči su joj (…) dva draga kamena.
- Kontrast – oblik poređenja; jedna stvar se dovodi u vezu sa drugom, ali na osnovu suprotnosti koja ih razlikuje.
Primer: Belo lice – rumene jagodice; svetlost – tama;
- Gradacija je stilska figura koja se odnosi na nizanje pojmoca, stvari, osobina u odnosu na vrednost i značaj koji imaju. To nizanje uvek teče od manje važnog i slabijeg ka važnijem i jačem.
Primer: Sve će se želje tu da probude, / dušine žice sve da progude / Zadivičemo svetske kolute, / bogove silne, kamoli ljude; / zvezđama ćemo pomerit pute / suncima zasut seljenske stuđe. / da u sve kute zore zarude, / da od miline dusi polude, / Santa M aria della Salute!
- Hiperbola – preuveličavaje pojava, predmeta, osobina…
Primer: Drzneš li dalje, čućeš gromove, / Kako tišinu zemlje slobodne / Sa grmljavinom strašnom kidaju.
- Ironija – rečima se daje suprotan smisao u odnosu na osnovno značenje, ali sa dozom podsmeha i podrugivanja. Često se ironijom hvali ono što je negativno ili se napada ono što je vredno i ispravno.
Primer: Divna pisma, jadi ga ubili! / Krasno li je na kartu složeno, / Ka da su kokoške čepale.
Figure konstrukcije
Ova grupa stilskih figura se odnosi na određeni raspored reči. Taj novi raspored se posmatra u odnosu na onaj koji je ustaljen.
- Retoričko pitanje – pitanje na koje se ne očekuje nikakav odgovor i koje se postavlja radi postizanja retoričkog efekta, a ne radi dobijanja informacije. To je samo prividno pitanje.
Primer: Što to znači ako je on beskućnik? Jesmo Ii mi kućevlasnici?
- Inverzija – obrnuti red reči u rečenici; obrnut redosled rečenica.
Primer: Pesme naše; drugovi moji…
- Elipsa – odnosi se na izostavljanje reči, tj. određeni iskaz se svodi na suštinu. Veoma je česta u svakodnevnom govoru, delom iz praktičnih razloga brzine dijaloga, delom zbog afektivnosti toga govora .
Primer: Što pre [uradiš], to bolje; Krsti vuka, vuk u goru.
