Gotovo da nema osobe koja se u nekom periodu života nije nečega ili nekoga plašila. Strah kod dece naročito ume biti neprijatna emocija. Pored brojnih naivnih strahova, poput onog od mraka, ima, naravno, i onih koji su mnogo ozbiljniji. Strah je svojstven svima – bez obzira na uzrast i pol. Jedina razlika je u tome što sa životnim iskustvom i godinama dolazi do prevazilaženja nekih strahova, što ne znači da se s vremenom ne mogu razviti i neki drugi. U daljem tekstu saznajte zašto se i čega deca najčešće boje, ali i kako im možete pomoći da savladaju svoje strahove.
Dete i strah – realna opasnost ili preuveličavanje?
Već smo spomenuli da je strah vrlo neprijatna emocija koja se javlja onda kada osetimo da smo u nekoj opasnosti. Bilo da je ta opasnost realna ili da smo je mi izmislili i preuveličali (što je najčešći slučaj kod mališana), strah se u nama javlja kao neka vrsta zaštitnog mehanizma. Kao što smo rekli, strahovi su posebno tipični za decu, a koliko dugo i na koje načine se deca bore sa njima zavisi od mnogo faktora.
Bebe često strahuju od nepoznatih osoba, kao i od odvajanja od svojih roditelja. Deca predškolskog i ranog školskog uzrasta pokazuju strah od nepoznatog, neuobičajenog, iracionalnih pojava i natprirodnih bića. Što su deca starija, sve jasnije razlikuju realnu od nerealne opasnosti.
Strah se uvek ispoljava na sličan način – dok se u mislima odvija najgori mogući ishod potencijalne opasnosti, u telu se dešavaju promene, poput ubrzanog rada srca, nelagode u stomaku, otežanog disanja i sl.
Da li je baš svaki strah kod dece (be)smislen?
Ako strah upozorava na potencijalnu opasnost, da li to znači da je za dete opasnost sve ono čega se uplaši? Naravno da ne. Neki strahovi mogu biti čak i korisni za dete, u kontekstu razvijanja njegove svesti i potrebe da samo sebe zaštiti. Zato je važno razlikovati situacije koje zaista mogu ugroziti dečji život od onih koje su potpuna izmišljotina. Strah od vatre ili struje je potpuno opravdan, jer one predstavljaju realnu opasnost, pa mališan na taj način uči da izbegava situacije u kojima bi bio ugrožen njegov život. Nasuprot tome, deca se često boje i mraka, čudovišta ispod kreveta, babaroge ili zombija, što su svakako besmisleni strahovi.
Strah kao rezultat negativnog iskustva
Ima i onih dečjih strahova koji su nastali kao rezultat nekog negativnog iskustva. Na primer, dete koje je palo sa bicikla i povredilo se opravdano će strahovati da ponovo sedne na bicikl. Na sličan način se razvija i strah od zubara. Bol tokom popravke zuba ili zujanje stomatoloških instrumenata može uticati na dete da na svakoj sledećoj poseti zubaru bude preplašeno. Deca školskog uzrasta često imaju strah od neuspeha, od usmenog odgovaranja kod nastavnika koji su strogi ili od vršnjaka koji su ih ranije zadirkivali, vređali ili fizički napali. Ovakvi strahovi nastali kao posledica negativnog iskustva uglavnom su traumatični i deca se sa njima dosta dugo, a ponekad i neuspešno, bore.
Kako roditelji doprinose da dete razvije strah?
Ako ne jedeš, nećeš da porasteš, Ako odmah ne zaspiš poješće te čudovište, Zatvori vrata poješće te mrak, Ako padneš sa trotineta slomićeš nogu – ako ove rečenice svakodnevne izgovarate svojim mališanima, svesno ili nesvesno, s namerom da ih umire ili da im ukažete na potencijalnu opasnost, znajte da ne činite dobru stvar. Pored toga što detetu usađujete besmisleni strah ujedno ga i zbunjujete pa će ono teško razlikovati šta je zaista opasno, a šta ne. Najbolje je da sa detetom razgovarate i smisleno mu objasnite zašto nešto (ne) treba da radi.
Roditeljska pomoć prilikom savladavanja straha
Vi i te kako možete pomoći detetu da savlada svoje strahove. Prvi i najvažniji korak jeste pružanje podrške. Ako detetu pokažate da ga razumete i da ste uz njega već ste mnogo doprineli.
Ma koliko oni bili besmisleni, dečje strahove nikako ne treba zanemarivati. Razgovarajte sa mališanima; vidite šta ih muči, zašto se boje mraka, objasnite im da čudovište i babaroga ne postoje. Pomozite im i na taj način što ćete ih suočiti sa svojim strahom. Na primer, ako se dete boji vode i dubine, najbolji način u prevazilaženju ovog straha su individualni časovi plivanja. Umesto da ubeđujete dete da se neće udaviti ili da ga protiv njegove volje suočavate sa vodom, prepustite stručnom licu da postepeno ublaži strah od plivanja kod deteta.
Kako strah utiče na razvoj dečje ličnosti
Strah kod dece, baš kao i kod odraslih, sasvim je normalna pojava. Međutim, nije normalno i zanemarljivo kada strahovi značajno počnu da utiču na naš život, tako da nam onemogućavaju normalno svakodnevno funkcionisanje. Ako dete konstantno oseća strah od nečega ili nekoga, uticaj na razvoj njegove ličnosti možete biti višestruk. Dete koje stalno strahuje od autoriteta (bilo da su u pitanju roditelji, nastavnici ili vršnjaci) imaće poteškoća da izrazi svoje mišljenje i da zastupa svoje stavove. Nesigurnost, strepnja, sumnja u to da će se sve biti kako treba i očekivanje najgoreg ishoda jasni su pokazatelji i anksioznog poremećaja, tj. ponašanja, koje nesumnjivo počinje strahom. Sve ovo dovodi do zaključka da strah ima lice i naličje, te da je u nekim situacijama koristan, a u drugim potpuno besmislen i nepoželjan.
