Početna Porodica Deca za decu Svet je okrugao, a ne kockast – Anđa Stanojković (srednja škola)

Svet je okrugao, a ne kockast – Anđa Stanojković (srednja škola)

169
0
PODELI

Anđa Stanojković učenica Gimnazije „Bora Stanković“, Vranje, za rad pod nazivom “Svet je okrugao, a ne kockast”  osvojila je 1. mesto na našem istoimenom konkursu. Ovaj rad je osvojio nagradu u kategoriji srednjoškolaca. Čestitke Anđi!

Svet je okrugao, a ne kockast

Dvadeset prvi vek, vek u kome smo rodjeni, onaj kome bi trebalo da pripadamo. Epoha velikih tehnoloških otkrića nas je odvela u jedan potpuno novi svet, svet interneta. Zivimo u periodu kad nam je sve u potpunosti dostupno, takoreći, sve nam je na dohvat ruke ili možda je bolje reći da nas od bilo koje informacije deli samo pokret prsta. Sa prijateljima smo čak i kada sedimo u polutami svoje sobe, sami izmedju četiri zida. Čemu sve to? Kako smo dospeli u taj svet i šta nam on donosi?

Zaglavljeni smo na raskršću . Stojimo na tankoj liniji koja deli stvarnost na dva dela. Graničimo se sa stvarnošću koju su živeli naši roditelji i stvarnošću koju donosi savremeno doba. Pred nama je izbor, koju od ove dve realnosti ćemo odabrati?

Vratimo se u prošlost, u vreme naših roditelja. Slušajući priče o njihovom odrastanju, avanturama koje su imali kada su bili mojih godina, o načinima na koji su ispunjavali svoje dane sa prijateljima, osetila sam da nesto nedostaje. Osetila sam prazninu u grudima. Moja generacija nikad neće znati čari gramofonskih ploča, knjiga, pisama… Mi smo deca interneta i mobilnih telefona. Naše druženje ne može da prodje bez kuckanja poruka, slanja snapchat-ova i prelistavanja instagrama, gotovo smo došli do te mere da sedimo jedni preko puta drugih i medjusobno se dopisujemo. Zar to nije tužno? Zar vas ne navodi na razmišljanje, šta ćete jednog dana vi pricati svojoj deci? Možda ćete im ispričati priču o drami izmedju jutjubera ili ipak kako vam se srce slomilo kada je Justin Bieber ozenio devojku koja nije Selena?

Zapravo, nasa realnost je veoma siva, samo sto je prividno bojimo kroz kameru telefona. Telefoni nas prave svojim zatočenicima, pružaju nam beg od realnosti, šansu da „iskljucimo“ stvarni svet i pretvorimo se u nešto što nismo. Krijemo se iza raznoraznih pseudonima na tviteru, postavljamo slike na kojima izgledamo kao najsrećnije osobe na svetu i ako smo, zapravo, jako nezadovoljni, jednostavno se trudimo da zavaramo druge jer nam je njihovo mišljenje postalo neophodno, njihovi lajkovi nas hrane. Važniji  nam je broj pratioca, od broja prijatelja. Nekako, imam osećaj da se broj pratioca sve vise povećava, dok broj prijatelja znatno opada. Televizor, igirce, telefon su postali naši prijatelji, uzimaju nase vreme i odvlače nas od svih osoba u stvarnom svetu.

Ne mogu da budem tako licemerna. Ja sam dete tehnologije. Ja se sama osećam nepotpuno kada sam bez telefona, ali barem razumem koliko sam zatvorenik savremenog doba. Barem pokušavam da pronadjem izlaz iz tog ništavila, iz crne rupe koja nas svakog trenutka vuče sve dublje.

Kada bi se samo osvrnuli oko sebe, uspeli bi da sagledamo svu lepotu stvarnog sveta, sveta koji zaslužuje poštovanje. Spektar boja koji nas okružuje dok se krećemo ka školi, a onda i magija koja se dešava  na hodnicima gimnazije. Taj žubor različitih glasova, muških, ženskih, dubljih ili onih viših, smeh koji odzvanja, zvuk koraka koji užrbano jure negde. Godišnja doba koja se smenjuju oko nas, promene u prirodi koje su, zaista, mnogo stvarnije u parku nego na slikama sa instagram profila vaše drugarice.

A onda su tu stvari koje novo doba ne može da zameni. Emocije, porodica, prijatelji. Nikada jedno srce u poruci neće moći da se izmeri sa jednim iskrenim zagrljajem, sa trenutkom kada osetite dodir osobe, osetite otkucaje nečijeg srca….sa trenutkom kada znate da ste zivi.

Ja sam samo jedna šesnaestogodišnjakinja i sigurna sam da ne znam mnogo o svetu koji me čeka, ali znam jedno. Koliko god bilo lakše da posmatram svet kroz kameru telefona kao sliku visokog kvaliteta, kockasti ekran sa anormnim brojem piksela, ja biram da živim u stvarnom svetu. Biram da budem osoba od krvi i mesa, a ne samo robot kockaste glave. Biram da volim i budem voljena, biram topao zagrljaj i sve probleme koje život donosi, Biram da budem srećna, a da pritom ne moram da to objavim na instagram. Biram svoje prijatelje umesto pratioca. Ja biram da pružim šansu nevirtuelnom svetu, jer moj svet nije kockast i siv, moj svet je stvaran, pun boja i prilika, jer sam ja izabrala da živim u okruglom svetu.

Učenik: Andja Stanojković, 16 godina
Škola:
Gimnazije „Bora Stanković“, Vranje
Mentor: Jelena Stanojković

 

OSTAVITE ODGOVOR