Primer pismenog sastava na temu „Tajanstvena kutija“ za učenike srednjih škola.
Tajanstvena kutija
Pre izvesnog vremena, ima možda nekih mesec dana od tada, u potkrovlju bakine kuće pronašla sam nekakvu kutiju. Kako je vreme odmicalo, a potkrovlje bilo poprilično mračno i nekako jezivo, odlučih da potražim kesu sa igračkama koju sam namenila deci u komšiluku i brzo siđem dole. Dani su prolazili, s vremena na vreme mislila bih o kutiji koju sam pronašla. Kutija kao kutija nije bila ništa toliko oduševljavajuće. Bila je to kartonska kutija, rekla bih, čitav vek stara, možda i dva, delujući kao da bi se svakog trena raspala. Na kutiji su bili naslikani nekakvi krupni cvetovi, bež ili bele boje, dosta izbledeli i jedva primetni. Međutim, mnogo primetnije od cvetova bila je velika mašna sačinjena od kanapa koji je čvrsto držao sve strane kutije da se ne raspadu. Iskrena da budem – bila sam dosta iznenađena: Šta baka krije u tako staroj kutiji, zašto je nikada pre nisam videla i zašto je vezana mašnom, zar ne bi trebalo da je odavno u kanti za smeće? Koliko me je obuzela iznenađenost, toliko sam bila i radoznala. Iako sam se trudila da mirno i uobičajeno nastavim da provodim dane, bilo je nemoguće ne pomisliti šta je u kutiji.
Jednog popodneva, odlučila sam da krenem u istraživanje i otkrijem šta krije ta tajanstvena kutija. Potkrovlje je kao i obično, bilo mračno, zagušljivo, pretrpano brojnim nepotrenim stvarima, starim cipelama, iznošenom odećom i čini se, čitavim salonom starog nameštaja. Baterijska lampa koja mi je pomagala da se koliko-toliko snađem u svom tom neredu, kao da je želela da me napusti svakog trenutka. Bez obzira na sve, želela sam da otkrijem ono zbog čega sam tu. Odjednom, videvši kutiju, u istom ćošku, sa debelim slojem prašine i onako polučitavu, shvatila sam da ima smisla da je otvorim i vidim šta je u njoj. Oblak prašine koji se nadvio nad kutijom i mojom glavom ukazao mi je na to da godinama stoji tu i da je već dugo niko nije otvorio. Sa tom mišlju rasla je i moja znatiželja i neizvesnost. Nestrpljivo, a pritom veoma nežno počela sam da odvezujem mašnu, čiji je kanap počeo da škripi i obaveštava da će pući svakog trena. Nakon odvezane mašne usledilo je pitanje: „Šta sada?“
Želja da saznam šta krije tajanstvena kutija ipak je bila jača od dvoumljenja. I napokon, posle mnogo dana neizvesnosti i razmišljanja, konačno je usledio odgovor i rešenje. Na prvi pogled, kutija je krila nekakve papire, tačnije brdo papira, poprilično starih, izgužvanih i jedva celih. Kad sam se malo bolje zagledala, došla sam do činjenice da su u pitanju nekakva pisma. Na jednom od njih, koje je bilo na dnu kutije bila je ispisana 1941. godina, tako nejasno i razmazano da se jedva videlo. Ostala pisma bila su iz iste ili neke od narednih godina, sve do 2005. godine kada je poslato poslednje pismo.
Bila sam zbunjena iako sam shvatila da se radi o pismima koja su namenjena baki. Pismo koje mi je pomoglo da shvatim o čemu se radi bilo je upravo to prvo pismo koje mi je veoma brzo rasteralo maglu pred očima. Ratna zbivanja, nemiri, prijateljstvo i dve devojčice – jedna je moja baka, a druga njena drugarica iz komšiluka, tri-četiri godine starija. Iz pisma koje je puno emocija i koje je po svemu sudeći bilo prvo otkako se devojčica odselila iz komšiluka, saznala sam kako su nemiri i rat rastavili baku i njenu drugaricu koja piše iz neke druge zemlje i koja pismo obasipa nostalgijom i željom da vidi baku. Kasnije, kako su se pisma smenjivala, želja za susretom je bivala sve veća, a devojčica je kroz godine koje su dolazile pisala sve ozbiljnija i zrelija pisma u kojima se više nije bavila opisivanjem nove kuće, okoline, drugara, već je pisala i o svom školovanju, o svojoj udaji, prvom detetu, drugom, pisala je kako priželjkuje njihov susret, da joj je najveća želja da se vide, ispitivala je baku o njenom životu, porodici, deci, i tako redom.
U drugim pismima, sa mnogo sreće je pisala i o svojim unucima i unuka a i njihovim dogodovštinama i uvek ista želja – da se konačno vide. Poslednje pismo bilo je izuzetno emotivno te je i mene nateralo da se rasplačem. U njemu je bakina drugarica pisala o svojoj bolesti koja ju je dosta ometala i zbog koje je više nego obično bila tužna. Pisala je o uspomenama koje pamti iz dana kada su bile nerazdvojne, o životnim radostima i želji za susretom koja ne prolazi. Pisma su bila više nego emotivna, toliko detaljna, da je u njima ispisan čitav jedan život i sudbina. Dugo sam sedela u potkrovlju, razmišljala o onome što sam pročitala i shvatila da neke ljubavi i poštovanja ne prestaju ni nakon toliko godina i odvojenosti.
Baka me nakon sat vremena dozivanja pronašla kako sedim sa gomilom pisama u ruci i gledam u jednu tačku, sa mislima koje su neprestano lutale. Njen pogled koji je na trenutak bio tako tužan i nostalgičan gledao je čas u mene, čas u pisma. Pomazila me je po glavi i pogledom rekla da je sve to moralo biti tako, a ja sam željno čekala da mi sve ispriča.
