Početna U svetu knjiga Bajke Tetkini pomagači – Desanka Maksimović

Tetkini pomagači – Desanka Maksimović

541
0
PODELI
hlebarnica
foto: avaz.ba

Jedne subote deda je dovezao iz Valjeva našu omiljenu beogradsku rođaku i njene dve male kćeri. Devojčice su prvi put bile u selu i nisu umele da razlikuju patku od guske, ćurku od ćurana, ili pogaču od lepinje. Nisu znale kako postaju vino ni rakija. Nisu nikad prisustvovale kokanju kukuruza, niti mlevenju pšenice. Za njih je sve bilo novo: gnezdara s jajima, mišolovka, cvrkut senica, mukanje krava, uprezanje konja. Trčkarale su za svakim ko pođe na bunar, ili u podrum i na tavan. Tetka je morala da ih vodi kad je išla na potok da ispira rublje, ili da kopa krompir ili da muze krave.

Vodila ih je i onamo kuda mi gotovo nismo imali pristupa: da gledaju kako se razliva mleko u karlice, kako se siri, kako se vuče piće na nategu. Jedino ih još nije puštala u hlebarnicu, mesto gde se ona, u oblaku brašna, okružena neobičnim stvarima, bavila mađijom mešenja hleba. Zato su bile prinuđene da vire kroz prozor zavejan belim prahom. Tamo se čulo tapšanje sita i jedva nazirali tetkini pokreti, njene ruke pune belih perušaka, kosa ispod marame kao posuta injem, naćve nalik na ogromne odrvenele mahune pasulja i, u dubini, vrata peći zakrčena gomilom žeravice. Jednom je deda, koji je  slobodno  otvarao i dveri oltara, bojažljivo odškrinuo vrata na hlebarnici, jer tetka nije volela ni njega tamo da vidi, i zamolio je da nas pusti unutra. Otud je, pored tetkinog nestrpljivog glasa, pohrlila zrika:

Duni, vetre, duni
u  velike mehove,
pa razgori grančice
grabove i leskove.

Duni, vetre, duni,
u cerove lomače,
da se peći zagreju,
da se peku pogače.

Duni, vetre, duni,
kroz dimnjake, žlebove,
da se peći zagreju,
da ispeku
hlebove.

Rođačice su prvi put u životu čule tu pesmu i tako im se htelo da je dugo slušaju, a naročito kad im je deda objasnio da to pevaju popci i da uvek tako čine dok se hlebna peć zagreva; ali tetka ipak nije htela toga puta da nas pusti da uđemo. Da bi nas utešio, deda nas je poveo u šumu da skupljamo suvo granje za iduće pečenje hleba i obećao da će umoliti tetku da nas tada pusti u svoju belu, tajanstvenu radionicu.

Tih dana smo neobično usrdno skupljali drva, da bi smo nekako zaslužili ulazak u neprikosnoveni prostor koji su naše male gošće želele bar jednom da vide. Gomila drveta je uskoro bila tako velika da si mogao na njoj ispeći vola. Svaki dan smo pitali tetku kad će ponovo mesiti i virili kroz prozorče zavejano brašnom, ne bismo li prebrojali  koliko  je još hlebova ostalo. Srećom njihov broj se smanjivao brzo i, negde petog dana, opet se rano ujutru čulo tapšanje sita u hlebarnici i došla je poruka od tetke da možemo doći k njoj. Kako smo naišli, zapahnula nas je jara iz peći kao iz krečane. Posadili smo mališanke na vreću kukuruza u kutu pa se i mi očetili oko njih. I mi koji to nismo prvi put gledali, ipak smo netremice posmatrali događanje u radionici punoj jare i brašna, kao da smo zavirili u utrobu broda ili unutrašnjost lokomotive. Peli smo se na prste da vidimo kako tetka mokrem krpom, privezanom na dugu motku, briše užarenu peć, pošto je izgrnula iz nje gomilu crvene žeravice, u koju se nije dalo gledati. Dok je ona, potom,  od velikog nadošlog testa odrezivala i natirala komadiće za lepinje, začuli su se u hlebarnici isti oni glasići koje smo čuli pre nekoliko  dana:

Samo se oni hlebovi slatko jedu
koji se svojom rukom natru,
za koje u peći svojom rukom
naložimo i izgrnemo vatru.

Samo se oni hlebovi slatko jedu
koji se rođenom rukom peku,
i za koje se brašno seje
uz popaca domaćih svirku meku.

Mališanke su ih začuđeno slušale, a tetka im reče tiho, da ne naruši zriku što se započela: -To su opet moji pomagači popci, o kojima vam je deda pričao. Tako oni uvek pevaju dok mesim, verovatno misle da mi time olakšavaju posao.

Pošto je stavila lepinje da se peku, hitro ih ubacujući loparima u peć, počela je doterivati testo za hlebove, a mi smo joj pod utiskom zrikanja njenih pomagača, dodavali ko perušku, ko krpu, ko nož. Hleb nam je, doduše, i dosad prijao, ali smo želeli da vidimo kako će biti danas kad smo i sami sudelovali u njegovom pripremanju. Dok smo se oko toga majali, začula se opet poznata zrika:

Narasti, hlebe, narasti,
neka te peć bude puna;
rumeni, hlebe, rumeni,
kao mesečeva kruna,

Narasti, hlebe, narasti,
kao velika rešeta;
rumeni, hlebe, rumeni,
kao sunce kad procveta.

Narasti, hlebe, narasti,
da ti peć bude uska,
rumeni, hlebe, rumeni,
da se korica ruska.

Uz njihovu pesmu lepinje su se začas ispekle i mirisom probudile volju za jelo. Ličile su na okruglaste rumene venčiće. Tetka ih je malo poprskala vodom i ostavila da postoje pokrivene čaršavom. Zatim ih je natakla prvo na ruku malim rođakama koje su ih odmah načele i verovale da im prijaju zbog toga što su i one, rođačice, pomagale u mešenju dodajući peruške. I mi i popci i tetka delili smo ovo mišljenje. Samo je deda posle, za doručkom, tvrdio da su ukusne zato što su mešene od pšenice sa brankovinskih njiva.

 

OSTAVITE ODGOVOR