Tražim pomilovanje je najpoznatija i najznačajnija zbirka pesama Desanke Maksimović. To potvrđuje činjenica o broju njenih izdanja, ali i snažnoj recepciji koju je doživela u srpskoj književnoj baštini.
Sve njene zbirke su u tematskom i formalnom pogledu jedinstvene i iznutra zaokružene celine, ali ova zbirka je u tom kontekstu najsavršenija. Ona je vrhunac i sinteza ukupnog pevanja pesnikinje, njeno najkompleksnije i najsistematičnije delo.
I sama pesnikinja joj je pridavala veliki značaj:
Zbilja je u mojoj poslednjoj zbirci Tražim pomilovanje i motiv nov, i nov je način kompozicije, i reči su prilagođene motivima daleko više nego u kojoj ranijoj mojoj knjizi. Dogodilo se ono najpoželjnije: oblik i sadržaj su sliveni, jedno drugo ističu i dopunjuju. Ja na to nisam obraćala pažnju pišući, nametnulo se to kao samo od sebe.
Dušanov Zakonik – pravni akt kao glavna inspiracija
Zakonik cara Dušana Silnog donet 1349. godine u nauci se posmatra kao značajan pravni spomenik srednjeg veka. Njime je moćni vladar težio da uredi državu propisima koji bi jednako važili za sve podanike i čitavo carstvo. Zakoni su se odnosili na najrazličitije aspekte života: na crkvu i njene služitelje, na prava vlastele i slobodnih ljudi, na obaveze kmetova i zemljoradnika, na bračna i građanska prava. Najveći deo Zakonika odnosi se na sudstvo, tj. krivična dela i propisane kazne.
Ovo pravno štivo naročito je zainteresovalo Desanku Maksimović i u njoj probudilo neobuzdanu inspiraciju. O tome kako je Zakonik postao predtekst za nastanak zbirke pesnikinja je govorila: „Počela sam da ga prelistavam”, kaže ona, „i odjednom kao da me je munja ošinula: izbilo je eruptivno iz mene sve moje shvatanje o krivdi i pravdi, o kaznama i oproštajima, o grešnima i pravednima… ono što sam dugo nosila u sebi”. Tako je nastala kultna zbirka Tražim pomilovanje, koju je nazvala „lirskom diskusijom” sa čuvenim pravnim spisom najznačajnijeg srpskog srednjovekovnog vladara.
Način na koji je pesnikinja iskoristila pravno štivo
Specifičnost zbirke ogleda se upravo u interesovanju za preoblikovanje i oživljavanje kanonizovanog teksta, ali ne u kontekstu veličanja nacionalne prošlosti. Naprotiv, kroz dijalog sa Zakonikom preispituju se načela vlasti, sile, moći, ali se dovodi u pitanje i težina propisanih zakona.
Iako su sve pesme inspirisane Zakonikom od ukupnog broja pesama samo se dvadeset i četiri izričito oslanjaju na neke njegove članove. Fiktivnom diskusijom sa pravnim štivom, Desanka Maksimović u stvari diskutuje sa vrednostima koje on kanonizuje i na kojima počiva. Ona surovim propisima suprotstavlja vrednosti koje su utemeljene na ljudskosti i jednakosti, kao i na razumevanju za tuđu nesreću i greh.
Zbog toga je zbirka izgrađena na principu kontrasta i suprotstavljenosti dva glasa. Najpre se javlja glas vladara koji u lirskim formulacijama pesnika izlaže zakonski akt prestupa i kazne, a zatim sledi glas lirskog subjekta koji osporava surovost zakona i zastupa stanovište liberalističkog čovekoljublja suprotno vladaočevom neprikosnovenom zakonodavnom dogmatizmu. Dijalog između cara i pesnika je eho kritičkog odnosa prema istoriji i savremenosti koji su zagovarali nosioci novih ideja u srpskoj književnosti.
Tražim pomilovanje – zbirka jedinstvene strukture
Ono što ovu zbirku pesama izdvaja od ostalih koje je napisala D. Maksimović jeste jedinstvena struktura, uključujući specifičnu tematiku i izbor motiva. Naime, tematika zbirke počiva na principu teze i antiteze, a razvrstana je u klasičnu dramsku strukturu: zaplet, kulminacija i rasplet, sa prologom na početku i epilogom na kraju. Zaplet je zasnovan na pesmi „O hijerarhiji” (aludiranje na Dušanov Zakonik i njegovo carstvo) i delova pesama oko nje. Kulminacija je izgrađena na horskoj pesmi „Idu carskim drumom”, a do raspleta se dolazi skupinom pesama o babunskoj reči, jeresi, pijancima i pomilovanjima onih koji oru carske drumove, sa središnjim mislima o božjem sudu. Prolog je uzet iz „Proglasa”, čiji se delovi kao refren oglašavaju u svakoj dramskoj celini, a u epilogu se u pesmi „O praštanju” saznaje da praštanja za prestupe nije bilo niti ih može biti.
Udvajanje lirskog subjekta
Stuktura zbirke Tražim pomilovanje specifična je i po tome što u njoj dolazi do udvajanja lirskog subjekta. Naime, sve pesme kao da su ispevane od strane dva lirska subjekta, od strane dva glasa, te su se tako i prema sličnosti naslova podelile. Strukturu zbirke čine uvodna pesma „Proglas”, završna „O praštanju” (one su okvir zbirke), a između njih se nalaze pesme svrstane u dve grupe – pesme sa predlogom „o” i pesme sa predlogom „za”.
Ovakav koncept zbirke pokrenuo je brojna tumačenja. U nekima postoji pretpostavka da ih je pesnikinja spontano preuzela iz Zakonika, budući da se oba predloga sreću u njemu. Prema drugim tumačenjima predlozi su taktički upotrebljeni, tako da se razlikuju pesme u kojima govori car od onih u kojima pesnikinja lično vrši funkciju lirskog subjekta.
Iako predlozi „za” i „o” u tematsko-motivskom i idejnom smislu ne podvlače granicu između pesama uz koje stoje, ipak se oseća razlika u sadržaju i tonu.
Pesme sa predlogom „o”
Carska volja, stroga kazna i nemogućnost praštanja predočeni su u pesmama sa predlogom „o”. U njima funkciju lirskog subjekta vrši upravo car Dušan. Ovoj grupi bismo mogli priključiti i pesmu „Proglas” budući da car lično izlaže načela svoga zakonodavstva. Ona je svojevrsno proglašenje Zakonika, na šta ukazuju stihovi prve strofe Po milosti božjoj / i blagoslovu svetitelja iz Rasa / ja, car Srba, Grka i Arbanasa… / dajem zakonik / i neka nema drugih zakonika / osim mojih. U celoj pesmi postoji aluzija na starozevetnu zapovest da postoji samo jedan Bog i da jedino on sudi i kažnjava. Zakon je proglašen i važi za sve grešnike – čedoubice, preljubnike, babune, bogumile, jeretike, za one koji lažu ili skrnave ikone svetih. Iz surovih kazni izdvojena je vlastela i pravosveštenstvo, kome će se takođe suditi, ali blaže nego ostalima, čime je naznačena razlika u staležu.
„O praštanju”
U direktnoj vezi sa pesmom „Proglas” je pesma „O praštanju”. Pre svega, sličnost ove dve pesme ogleda se u tome što su one okvir zbirke – jedna otvara zbirku, a druga je zatvara, čime je zaokružena priča o surovostima i praštanju. Druga važna veza između ove dve pesme je ta što se proglas samodršca iz „Proglasa” poentira nemogućnošću praštanja u drugoj pesmi. Dakle, na početku zbirke zakonodavac se jasno i direktno obraća, donosi propise i surove kazne pa se na kraju zbirke ponovo obraća s ciljem da te kazne utvrdi i da napomene da oprost ne postoji: Ja nisam Bog / Samo je on moćan toliko / da prašta. Odluku o tome donosi na osnovu stava da slabe osobe praštaju i milostivi Bog. Budući da on nije nijedno od toga, držaće se svojih zakona i po njima suditi. U vezi sa ovim pesmama može se uočiti doza ironijske nedoslednosti lirskog sujbketa, koju se čini da mu pesnikinja namerno pripisuje. Naime, car nije Bog da prašta i taj dobar čin mu nije svojstven, ali može da sudi i vrlo surovo, a taj loš čin mu je i te kako svojstven. Sa Bogom se ne upoređuje kada je u pitanju dobra namera, jednakost među ljudima, pravednost, ali poređenje postoji kada je u pitanju svemoć.
Problem hijerarhijskih razlika
Grupa pesama sa preglogom „o” naročito se dotiče pitanja hijerarhije i razlika u staležima. Hijerarhija nalaže da se razlika između carevih podanika naglasi u svakoj prilici. Car po istom zakonu sudi i kažnjava, neke surovo, a neki blago, i time potire hijerarhiju, obesmišljava čovekovo postojanje. Tako postoji razlika između kazne za vlastelinku i za sebarku u pesmi „O preljubi”. Neprihvatljivo je da za isti greh vlastelinki sveštenici čitaju pokajnice, a da sebarku odvedu u šumu da je „raskomadaju zverinje”. U ovoj, ali i nekim drugim pesmama kao što su „O oborenoj crkvi”, „O kamenovanju” i „O božjem sudu”, surovost zakona se pravda time što će nevinoga Gospod spasiti svake nepravede.
Posebno su značajne pesme u kojima traži pomilovanje za sudbinu jeretika. Reč je o trima pesmama čija je tema jeres. U Dušanovom zakoniku se kao jeretici pominju bogumili (pod nazivom babuni). Pesma „O babunskoj reči” se neposredno nadovezuje na tačku Zakonika. U njoj je prikazana nejednakost pred zakonom pripadnika različitih socijalnih slojeva.
Pesme sa predlogom „za”
Značajan deo zbirke čine pesme sa predlogom „za”, gde funkciju lirskog subjekta vrši pesnikinja i gde je tematski dopunjena sintagma „tražim pomilovanje”. Naslovima „Za sebra”, „Za one koji carske drumove oru”, „Za neshvaćene” itd. daje se odgovor na pitanje za koga se traži to pomilovanje i za čiji oprost se moli lirski subjekt. Zbog toga u ovim pesmama naročito dolazi do izražaja humanističko osećanje i ljudski stav zasnovan na praštanju i pomilovanju. Takođe, ove pesme pokreću i mnogo zamršenija pitanja, dileme i nedoumice o krivdi i pravdi, o grešnima i pravednima. Pesme sa ovim predlogom su direktan nastavak pesama sa predlogom „o”.
„Za sebra”
Jedna od najlepših pesama iz ovog dela zbirke je pesma „Za sebra”, anonimnu i sasvim nevažnu osobu u carstvu. O njegovom postojanju lirski subjekt kaže: što niče i umire kao trava / u zaborav iz zaborava. Dakle, sebar je na najnižoj društvenoj lestvici feudalnog društva. Na to ukazuju trideset kućica njegovog krompira, ali i njegova pokornost moćnima i svojoj sudbini uopšte. Sebar je veran svom životu kakav god on bio. Veran je i nadređenima i svojim obavezama i svojim mukama. Njegova vernost potvrđena je time da čak i svoje potomstvo – svoje sinove ostavlja takvoj zlokobnoj sudbini. Dakle, posle njegove smrti opet će imati ko da služi caru i državi i lirski subjekt je ganut takvom žrtvom.
„Za vojnička groblja”
Ova grupa pesama sadrži i one u kojima se lirski subjekt direktno obraća caru, tražeći više pažnju nego milost. Tako je u pesmi „Za vojnička groblja” izrečena opomena za zaboravljene i napuštene grobove onih koji su dali život braneći carstvo. Može se reći da ova pesma ima univerzalni karakter i da je važeća za sva vremena i sve nacije. Odnosi se na sve stradalnike srpske istorije, u svim ratovima i na svim bojištima. To su svi oni koji su se borili za slobodu svoje otadžbine, svog naroda, koji su širili granice države, a koji su s vremenom zaboravljeni. Zbog toga je težnja lirskog subjekta da se oni poimence pamte i da se njihova groblja obilaze.
„Za nerotkinje”
Jedna od značajnijih pesama iz čitave zbirke je pesma „Za nerotkinje”, u kojoj se sa pozicije lirskog subjekta čuje glas žene i oseća uticaj pesnikinje, koja je i sama bila nerotkinja. Kompozicija pesme je zbog svoje specifičnosti drugačija od ostalih. Umesto rečju „pomilovanje”, pesma počinje sa blagorazumevanje tražim, jer ovde nema krivice nego samo zle sudbine. Takođe, pesma se ne oslanja direktno na Zakonik niti lirski subjket blagorazumevanje traži od cara, već od ljudi koji nemaju razumevanje i empatiju prema nerotkinjama. Takve žene prikazuje kao: žene koje nisu dale / bogu božije ni caru carevo / koje nisu zanihale / u kolevci dete.
Empatiju i humanost za ljudski rod Desanka je pokazala i u drugim svojim pesmama, pričama, usputnim zapisima. U tom kontekstu treba izdvojiti Krvavu bajku, antologijsku i najpoznatiju pesmu u čitavom njenom opusu.
