Pođu tri rumene sestrice jagode u šetnju. Uzme svaka troperni zeleni suncobran, i upute se smejući se pored šumske staze. Lisnatim suncobranom skrivale su svoje slatko lice od prolaznika, jer im je bilo poznato da deca vole da ih jedu, a dece je u šumi uvek bilo.
Kad su se rodile na jednoj bukovoj nizbrdici, bile su tri bela cveta kao tri snežne zvezdice. Tada su se družile s leptirima, hvatale se s njima u kolo i igrale, i niko nije mogao izdaleka razabrati njih od leptira. Još u to doba, dok su na glavi imale te bele šeširiće kao i svako malo dete, one su čežnjivo pogledale niz stazicu i želele da se spuste na kakav širok proplanak da se poigraju.
Sad su žurile, sve rumene od sunca, prikradajući se između žila, kamenja i visoke šumske mahovine. Uz put ih je šuma gledala sa divlјenjem. Ptice su prestajale da pevaju i došaptavale su jedna drugoj:
-Gle, prolaze lepoti ce, tri jagode.
A jagode su umilјato provirivale na njih, iza svojih tropernih suncobrana, i smešile se.
Leptiri su im, prolazeći, mahali krilima kao malenim šarenim zastavama. Mravi su se brzo uređivali u duge čete i po vojnički ih pozdravlјali. A iznad njihove glave letele su stalno tri pčele i svirale im kao mali muzikanti, da bi im šetnja bila još prijatnija. Jagode su bile očarane ovolikom pažnjom; one nisu ni znale pre toga da su tako omilјene.
Najednom se na stazi ukaza neka devojčica. Ona se saginjala berući cveće. Već je u ruci imala puno karanfila i rumenkastog lišća s nekog šiblјa. Ali kao da joj to nije bilo dosta, ona je razgrtala travu pažlјivo gledajući kao da je nešto izgubila u njoj.
Tri sestrice se mnogo uplašiše, jer su znale, čim ih ugleda, da će ih ubrati. Zato se one još pažlјivije sakriše iza svojih suncobrana.
Ali dvojčica se pope na brežulјak iznad staze pa stade ppevrtati list po list, travku lo travku, i tako se čak dotače i njihovih lisnatih suncobrana. Sestre, videći da im preti velika opasnost, sakriše se brzo u suhe čašice lanjskog žira, i tamo, kao u nekoj čauri, ćutahu uplašeno.
Ali se devojčici svideše te suhe žirove kape, pa poče da i skuplјa, da joj budu lonci, šolјice i čaše za lutku. Tek sada je nastala prava opasnost. Ni srce u zeca tako ne drhti kao što je drhtalo njihovo malo srce. Nisu više znale kako da se kriju. Ali u tom času zelena boginja šume posla im spasioce. Spustiše se odnekud tri velika, nepoznata im leptira koja im šapnuše:
– Mi smo došli da vas spasemo. Zelena boginja šume nas je poslala. Iziđite brzo iz ži rovih čašica i sedite nam na krilo.
Jagode se mnogo obradovaše, iziđoše iz svojih mrkih kućica i svaka sede na krioce po jednom leptiru, a oni ih podigoše visoko iznad devojčice, koja u čudu gledaše ovu neobičnu sliku.
Leptiri su tiho odlazili iznad šume i jagode su imale vremena da posmatraju svet ispod sebe. Videše kako se u dolini beli selo oko krivudave reke, kako ovce kao živi krupni cvetovi stoje po pašnjacima; najviše ih obradova kad spaziše devojčicu, od koje im je pretila opasnost, kako izlazi iz šume tužna što nije nabrala jagoda.
Uto se leptiri zaustave na najširem listu jedne stare bukve, gde se sunčala malena boginja šume. Ona je imala na glavi neku sjajnu bubicu i bila opasana sunčevim lјubičastim zrakom. A bila je tako rumena kao sestre jagode. Kada ugleda spasioce leptire sa jagodama, ona se toliko obradova da im iz zahvalnosti nacrta na krilu još po jednu divnu šaru. Zatim posadi sestre na list pored sebe, radosna što ih je spasla od devojčice.
Kad je već bilo pred veče i jagode se spremile da se vrate kući, upita ih boginja šta bi najviše želele da im učini. A one sve tri uglas povikaše da bi želele da porastu kao baštenske jagode i da žive u nekom seoskom ili gradskom vrtu.
Boginja ih zaista odmah pretvori u gospođice baštenske jagode, ali im reče da ostanu u šumi, jer u gradu i selu ima mnogo dece, koja bi ih poje la čim ih ugledaju, i tako ih na krilima leptira posla opet u šumu – samo ne smem da kažem kuda, jer bi deca brzo potrčala tamo, da ih uberu.
