Dva druga – Lav Nikolajevič Tolstoj
Išla kroz šumu dva druga, kad pred njih iskoči medved. Jedan se dade u bekstvo, pope se uz drvo i sakri, a drugi ostade na putu. Nije imao kud te pade na zemlju i načini se da je mrtav.
Medved mu priđe i poče njušiti; a ovaj prestade i da diše. Medved mu onjuši lice, pomisli da je mrtav i ode.
Kad medved ode, onaj drugi siđe sa drveta i stade se smejati:
– Pa šta ti je – veli – medved na uho govorio?
– Rekao mi je da su rđavi oni ljudi koji u opasnosti napuštaju druga.
Velika lopta – V. Ivanov
Izađe Nataša na trem i stade razmišljati: – „Šta bih radila, čime bih se zanimala?“
U tom ugleda gde starije devojčice – osnovke prolaze. Veliku loptu sa sobom nose i Natašu pozivaju: – Hajde, Nataša sa nama. Naučićemo te da se igraš sa velikom loptom.
– Hvala – na to će Nataša i, sva srećna, pridruži se devojčicama. Davna joj je želja bila da se igra sa velikom loptom.
Devojčice počeše da se igraju u vrtu. Dižu graju, smeju se, loptu jedno drugom dodaju, a na Natašu potpuno zaboravile. U tome lopta pade u žbunje.
– Izvuci nam loptu Natašice – mole je devojčice u horu.
Izvuče Nataša loptu i ne stiže ni da dune na plikove što joj se pojaviše od koprive, a lopta se ponovo našla u žbunju. Ponovo je moje: „De, izvuci!“ I ovoga puta je ona izvuče. A onda još jedamput.
Kada je poslednji put izvukla loptu iz žbunja, stavi je pred devojčice i pođe iz vrta.
– Kuda ćeš, Natašice? Zašto nas ostavljaš?
– Ostani! – viču devojčice uglas.
Nataša se okrete i reče:
– Hvala, već sam naučila kako se lopta vadi iz žbunja.
Tri leptira
Beli, crveni i žuti leptir jednog lepog dana igrali su se na zelenoj livadi veselo leteći od cveta do cveta. Odjednom se spusti pljusak i oni pokisnu. Odleteše do svoje kuće, ali je ona na njihovu nesreću bila zaključana, pa se ne mogaše skloniti. Ostali su napolju a kiša je stalno padala po njima.
Uplašeni, leptiri odleteše do lale i zamoliše je: -Lala, lalice, otvori nam svoj cvet da se sklonimo od kiše, nastradaćemo! Lala im odgovori: – Pustiću žutog i crvenog leptira, a beloga neću.
– Ako ne pustiš i našeg brata, nećemo ući ni mi kazaše crveni i žuti leptir.
Kiša je padala sve jače i oni odoše do belog ljiljana: – Ljiljo, ljiljane, otvori nam svoj cvet da i dalje ne kisnemo! Ljiljan odgovori: – Belog leptira ću da pustim jer mi je sličan, a ostalu dvojicu neću.
-Ako ne primiš i moju braću, neću ti ni ja doći. Radije ćemo zajedno da kisnemo nego da ostavimo jedan drugog. I odleteše.
Sunce iza oblaka je čulo šta se zbiva sa složnom braćom. Zato ono prodre kroz oblak i rastera kišu. Svojim zlatnim zracima osuši leptirićima krilca i oni opet veselo poleteše po livadi.
