Pčelica – Konstantin Ušinski
Došlo je proleće. Sunce je rastopilo sneg, a iz požutelih prošlogodišnjih trava izbile su mlade svetlo zelene stabljike. Po drveću su nabubreli pupoljci, terajući nežne listiće. Probudila se i pčelica iz zimskog sna. Protrljala je oči svojim dlakavim nožicama, pa počela buditi svoje drugarice. One pospano pogledaše kroz prozorčić da vide je li nestao sneg i da li još zavija ledeni severni vetar. Videvši da sija sunce i da je svud okolo svetlo i toplo, izmileše iz panja i poleteše u voćnjak do jabuke.
– Imaš li za nas, pčelice, malo meda? – upitaše jabuku. – Zima se otegla, ogladnele smo.
– Rano ste došle. Moji cvetovi su još zatvoreni. Upitajte višnju! – odgovori jabuka.
Odletele pčele do višnje, pa upitaše i nju: – Draga višnjo, možeš li nam dati malo meda?
– Dođite sutra! – reče ona. – Danas su moji cvetići još u pupoljcima. Kad se otvore, rado ću vas ugostiti.
Zatim se pčelice uputiše rascvetaloj lali. Pogledaše njenu bujnu crvenu čašu, ali tu nije bilo ni mirisa, ni meda. Nevesele i gladne, htedoše već da se vrate u pčelinjak, kad ispod nekog žbuna ugledaše iznenada, skroman tamnoplavi cvetić. Bila je to ljubičica. Ona pčelicama širom otvori svoju puno mirisnu čašicu. Pčelice se nasrkaše meda i vesele odleteše kući.
Prolećna priča – Borisav Atanasković
Došlo je proleće. Snega više nema ni za lek. Nestao je, istopio se. Po ulicama su ostale samo barice i ništa drugo. Od kuće do škole – hiljadu barica! Neke su veće, neke manje, ali sve liče na ogledalca. I blistaju li blistaju!
Joca i Moma zastaju pored svake barice, naginju se koliko mogu i zajednički se dive šta sve ne vide u njima…
Joca vidi nebo.
Moma – i nebo i oblake.
Joca vidi i nebo, i oblake, i kuće.
Moma – sve to, i još drveće.
Joca opet: i nebo, i oblake, i kuće, i drveće i …
Viče na sav glas: – Cveće!
– Kakvo cveće? – buni se Moma. – šta pričaš?!
– Pričam ono što vidim! – galami joca. – Pogledaj bolje i ti…
Moma se upinje da u barici ugleda cveće, ali ne može, i zato se ljuti na druga:
Ne vidiš ti ništa! Kakvo cveće! Još nema cveća…
– Vidim ga! Lepo ga vidim.
– Ne vidiš.
– Vidim.
– Šta vidiš?
– Cveće vidim… I saksije vidim…
– I tvoj nos!
– I nos vidim, i cveće vidim…
Moma onda zamoli Jocu da mu pokaže gde je to cveće koje vidi.
A Joca čuči nad baricom, maše rukama oko glave, kao da tera muve, smeje se i odgovara veselo:
-U barici! Ovoj ovde…
I najednom izgubi ravnotežu i – pljus! Bućnuo je po sred omalene žute lokvice.
Moma pljesnu rukama i stade se gromko kikotati:
– Joca otišao po cveće!
– Joca otišao po cveće!
Pri tom je ipak pružio ruku da pomogne Joci da ustane!
Kako se medvjed prevario – Narodna priča
Izišavši medvjed rano u proljeće iz svoje jame ugleda drijen đe je ucvatio, a ostala drveta još i ne misle da cvate, pa pomisli da će drijen tako i sazreti prije sviju ostalijeh drveta, pak se izvali poda nj da čeka. I tako ležeći onđe i čekajući da drenjine sazre, ostalo sve voće sazri i prođe.
