Bila dva brata zajedno u kući, pa jedan sve radio, a drugi besposličio i gotovo jeo i pio. I Bog im da te steku u svačemu: u govedima, u konjima, u ovcama, u svinjama, u čelama i u svemu drugome. Onaj koji je radio jednom pomisli u sebi: „Što bih ja i za ovog lenjivca radio? Bolje da se odelim, pa da za sebe radim, a njemu šta drago!“ I tako jedanput reče svome bratu: „Brate, nije pravo, ja sve radim, a ti ni u čemu ne pomažeš, nego samo gotovo jedeš i piješ. Ja sam naumio da se podelimo.“ Ovaj ga stane odvraćati: „Nemoj brate, dobro nam je obojici, ti imaš sve u rukama – i svoje i moje, a ja sam zadovoljan kako god ti uradiš.“ Onaj drugi ostane pri svome, i tako se privoli i ovaj, pa mu reče: „Kad je tako, eto deli sam kako znaš.“
Onda onaj podeli sve po redu, pa svak svoje uzme preda se. Neradin uzme za stoku govedara, za konje konjušara, za ovce ovčara, za koze kozara, za svinje svinjara, a za čele kovandžiju, pa im reče: „Ostavljam sve svoje dobro na vama i na Bogu.“- pak stane živeti kao i pre. A onaj drugi brat trudio se oko svoga dobra: čuvao i nadgledao, ali napretka nije video, nego od dana na dan sve gore, dokle tako ne osiromaši da već nije imao ni opanaka, nego išao bos.
Onda reče u sebi: „Idem k bratu svome da vidim kako je u njega“ I tako idući, naiđe na livadi na stado ovaca; kad tamo, a kod ovaca jedna prelepa devojka sedi i prede zlatnu žicu. On, nazvavši joj „Pomoz Bog!“, zapita je čije su joj ovce, a ona mu odgovori: „Čija sam ja, onoga su i ovce.“ „A čija si ti?“ Ona mu odgovori: „Ja sam tvoga brata sreća.“ Onda se on razljuti, pa joj reče: „A gde je moja sreća?“ Devojka mu odgovori: „Tvoja je sreća daleko od tebe.“ „A mogu li je naći?“- zapita on, a ona mu odgovori: „Možeš, potraži je.“ Kad on to vidi i čuje da su ovce brata njegova dobre da ne mogu bolje biti, ne htedne dalje ni ići da gleda drugu stoku, nego odande otide k bratu. Kad ga brat ugleda, ražali mu se i zaplače: „Kamo se od toliko vremena?“- pa videći ga gola i bosa, odmah mu da jedne opanke i novaca.
Posle toga, pošto su se nekoliko dana počastili, digne se onaj brat da ide kući svojoj. Kako dođe kući, uzme torbu na rame i u nju hleba, i štap u ruke, pa pođe u svet da traži svoju sreću. Putujući tako, dođe u jednu veliku šumu i, tu nađe jednu sedu matoru devojčuru pod jednim grmom gde spava, pa izmahne štapom pa je opali po stražnjici, a ona se jedva digne i jedva otvori oči od krmelji, pa mu progovori: „Moli se Bogu što sam zaspala, a da sam budna bila, ne bi ti dobio ni tih opanaka.“ Onda joj on reče: „A ko si ti da ja ne bih dobio ovih opanaka?“ A ona mu odgovori: „Ja sam tvoja sreća.“ Kad on to čuje, stane se busati: „I ti li si moja sreća, Bog te ubio! Ko tebe meni dade?“ A ona reče: „Mene je Usud tebi dao.“: „A gde je taj usud?“ – „Idi pa ga traži.“ I u taj mah nestane.
Onda čovek pođe da traži usuda. Idući tako zadugo, najposle dođe u jednu šumu, i onde nađe jednoga pustinika, pa ga upita ne bi li mu mogao kazati šta za usuda. Pustinik mu odgovori: „Idi ovud preko planine, pa ćeš doći baš pred njegov dvor, ali kad iziđeš pred usuda, ništa ne govori, nego što god on radi, ono radi i ti, dokle te god on sam ne zapita.“ Čovek zahvali pustiniku, pa pođe preko planine. Kad dođe u usudove dvore, ima šta i videti: u dvoru kao da je carevina, tu su sluge i sluškinje, sve se užurbalo, a usud sedi sam za sofrom i večera. Kad čovek to vidi, sedne i on za sofru pa stane večerati. Posle večere legne usud spavati, legne i on. Kad bude oko ponoći, stane strašno tutnjiti, i iz tutnjave čuje se glas: „O usude, o usude, rodilo se danas toliko i toliko duša, podaj im šta ćeš.“ Onda usud ustane, pa otvori sanduk s novcima, i stane bacati po sobi sve same dukate, govoreći: „Kako meni danas, tako njima doveka.“
Kad ujutru dan osvane, ali nema onih dvorova velikih, već mesto njih srednja kuća; ali i u njoj opet ima svega dosta. Kad bude pred veče, sede usud za večeru, sedne i on s njim, a niko ne govori ni reči. Posle večere legnu spavati. Kad bude oko ponoći, počne strašno tutnjiti, i začuje se glas: „O usude, o usude, rodilo se danas toliko i toliko duša, nego daj im šta ćeš.“ Onda usud ustane i otvori sanduk s novcima, ali nema dukata, nego srebrni novci i gdekoji dukat. Usud stane prosipati novce po sobi, govoreći: „Kako meni danas, tako njima doveka.“
Kad ujutru dan osvane, ali nema ni one kuće, nego mesto nje stoji manja, i tako je usud svaku noć radio, a kuća mu se svaku noć smanjivala, dok najposle od nje postane kolebica, te usud uzme motiku i stane kopati; onda i onaj čovek uzme motiku te stane kopati, i tako su kopali vas dan. Kad bude uveče, uzme usud komad hleba, pa odlomi od njega polovinu te da i njemu. Tako večeraju i posle večere legnu spavati. Kad bude oko ponoći, opet počne strašno tutnjiti, i začuje se glas: „O usude, o usude, danas se rodilo toliko i toliko duša, podaj im šta ćeš.“ Onda usud ustane i otvori sanduk, pa stade prosipati sve same džidže i gdekoji marjaš nadničarski, vičući: „Kako meni danas, tako njima doveka.“ Kad ujutru svane, a koleba se pretvori u velike dvore kao što su bili prvi dan.
Onda ga usud upita: „Šta si došao?“ On mu kaže sve po redu i da je došao da ga pita zašto mu je dao zlu sreću. Usud reče: „Ti si video kako sam prvu noć dukate prosipao, i šta je posle bilo. Kako je meni bilo onu noć kad se ko rodio, onome će onako biti doveka. Ti si se rodio sirotinjske noći, ti ćeš biti siromah doveka. A tvoj se brat rodio sretne noći, on će biti sretan doveka. Nego kad si se toliko trudio, kazaću ti kako ćeš se pomoći. Ima u tvoga brata kći Milica; ona je sretna kao i otac joj. Kad otideš kući, a ti uzmi k sebi Milicu, pa što god stečeš, kaži da je njezino.“
Onda on zahvali usudu. Kako dođe kući, odmah otide bratu svome, pa ga stane moliti: „Daj mi, brate, Milicu da je moja. Vidiš da nemam nikoga.“ A brat mu odgovori: „Dobro, brate, evo ti Milice.“ On uzme Milicu, pa je odvede kući, i posle toga steče mnogo, ali je za sve govorio da je Miličino. Jedanput iziđe na njivu da obiđe žito, a žito lepo, ne može lepše biti. Na to udari onuda jedan putnik, pa ga zapita: „Čije je to žito?“ A on se prevari, pa reče: „Moje.“ U koji mah on to reče, žito se upali i stane goreti, a on, kad to vidi, potrči za čovekom: „Stani, brate, nije moje, nego je Milice, moje sinovice.“ I tako se žito odmah ugasi, i on s Milicom ostane srećan.
