Deca rastu. U kući je sve više radosti ali i obaveza. Mladi roditelji postaju i vaspitači, oni prvi, najvažniji i najodgovorniji. Ponekad nije dovoljno samo iskustvo prenešeno s kolena na koleno ili „zdrav razum“ da se deca pravilno vaspitaju. Oko nas je sasvim dovoljno primera neuspeha u vaspitanju, o tome čitamo u novinama i gledamo na TV-u svakog dana.
A zašto je to tako?
Za ovako teško „zanimanje“, pored roditeljske ljubavi i truda, želje i strpljenja, neophodno je i stručno znanje, pre svega iz pedagogije i psihologije. Ima roditelja koji i pored svog nedovoljnog obrazovanja uspešno vaspitavaju svoju decu, ali više je nego sigurno da bi njihovo vaspitanje uz bolje obrazovanje bilo još uspešnije.
Dešava se da neki roditelji znaju kako, ali iz različitih razloga ne primenjuju to znanje u vaspitanju svoje dece.
Svako dete je potpuno jedinstvena i neponovljiva ličnost. Dva u svemu jednaka deteta na svetu ne postoje. Prema svakom detetu roditelji moraju prilagoditi svoje zahteve i ponašanje. Svako poređenje sa drugom decom treba izbegavati. Treba ga upoznati i pratiti njegove promene i potrebe i biti uz njega.
Jedan od načina za bolje upoznavanje dece, njihovih emocija, želja i potreba jeste da ih pitate, da razgovarate sa njima.
A šta je najvažnije?
Najvažnije je kako svojim ličnim primerom otac i majka vaspitavaju, nisu dovoljne reči. Ako je potrebno, roditelji moraju kontrolisati svoju prirodu i svoju narav kako bi deci preneli sve ono pozitivno. Jer kako se oni ponašaju, šta i kako govore, rade, kako se smeju ili psuju – tako će im biti i dete.
Ako mislite kako je to preterano, pažljivije posmatrajte svoje dete pa ćete se i uveriti. Ako želite da vam dete bude lepo vaspitano vi mu morate preneti lepe manire, za to nisu potrebni posebni časovi ni lekcije. Tako se uči bez muke i za celi život. Naravno, ima i izuzetaka i u pozitivnom i u negativnom smislu ali to su ipak samo izuzeci.
Ako roditelji često viču, prete ili kažnjavaju, puše, piju, grubi su i netolerantni, teško njihovoj deci. Zarad njih bi, kao što smo rekli, morali da promene ono usađeno u sebi, morali bi bar da pokušaju da menjaju bar neke svoje loše navike. Moraju da budu bolji nego što su do tada bili, naročito gde je to očito vidljivo štetno. Naravno, ako umeju da vide i imaju hrabrosti da prihvate i priznaju.
Najvažnjije je deci pružiti ljubav, uvažavanje i razumevanje. Neka vam bude najvažnije ono što deca doživljavaju i kako se osećaju.
Uticaj okruženja na vaspitanje dece
Roditelji su najvažniji ali ne i jedini vaspitači. Deca živo posmatraju, upijaju, uče, otkrivaju svet oko sebe. Čovek je inače najradoznalije biće na zemlji, a dete još i više. Otkrivajući i ispitujući svet, ono susreće mnoge vršnjake i odrasle u školi i van nje. Svi oni su neposredno i posredno njegovi dobri ili loši vaspitači i mogu pozitivno i negativno uticati na razvoj deteta.
Potrebno je na vreme primetiti i kontrolisati dete, biti na oprezu, kako bi se, ukoliko dođe do „skretanja“ s pravog puta, moglo blagovremeno intervenisati. To je ujedno i najbolji način da se pravovremeno i gotovo bezbolno spreči negativan uticaj i loše formiranje karaktera i navika. Tako se često sreću primeri, preranog pušenja i opijanja, školskog neuspeha, krađa, droge i prostitucije. Svaki roditelj bi trebao da u tom pogledu pokaže visok stepen razumevanja i odgovornosti, bude osetljiv i obazriv.
Najgore je ako je roditelj uveren da se njegovom „dobrom detetu“ to ne može dogoditi.
