Početna U svetu knjiga Bajke Vetar dadilјa – Desanka Maksimović

Vetar dadilјa – Desanka Maksimović

90
0
PODELI

Pođe neki siromah vetar da traži službu. Idući kroz selo, nudio se selјacima da im čuva decu, ali mu niko, kako vetar nije bio lјudski stvor, ne hte dete poveriti. Šta će, kud će, iako je najviše voleo da se s decom zabavlјa, on pokuša da radi i druge poslove: pogodi se kod nekog gazde tvrdice da mu razvije lišće na voćnjaku. Kako je to tek treći put u životu radio, ne pođe mu za rukom da sve pupolјke razvije i kad po svršenom poslu ode da primi nadnicu, zli gazda podviknu:

Moj dragi prijane,
ti ne znaš zanata!
Prstom nisi taknuo
mnoge donje grane.
Kupi se na vrata!

Kod drugog se selјaka pogodi da mu plevi baštu. Čupajući korov morao je iščupati i poneku pitomu stablјiku. To se, istina, svakom dogodi, ali i ovaj je gazda bio zao, pa kad vetar zatraži nadnicu, on se razdra:

Moj nevešti brale,
ne razumeš ti se
oko baštenskoga
ni posla ni bilјa,
pa budi dadilјa,
što ti je i otac
a i deda bio,
moj prijane mio!

Prepao se siromah vetar pa i ne sačeka kraj selјakove pridike, već zaždi niz selo u šumu i uze se tamo nuditi bilјu i zverinju za pomoćnika. Kad ugleda hrast na kome stoji još lanjsko suvo lišće, rekne:

Da li staro lišće
treba, čika hraste,
malo da se strese?
Zbog njega ti, čiko,
novi list ne raste,
ne ukazuje se.

Gde ugleda na bukvi staro granje, rekne:

Kako li bi bilo,
teto, kad bi granje
slomlјeno i suvo
malo ti oduvo?

Gde ugleda samog zečića,
stane da ga lјuška pevušeći:
Malome bukvaku
odneli su baku,
odneli su deku –
ne dam svoga zeku.

Malome šlјiviku
odneli su čiku
u goru daleku –
ne dam svoga zeku.

Drveće je odgovaralo bez volјe, neko da čeka starog poznanika, Razvigorca, koji mu svake godine u proleće pomaže prilikom listanja, neko da voli samo da obavlјa svoje poslove, a zečije majke su se izgovarale da su sirote i da ne mogu da uzimaju dadilјe. U zlo doba, pri kraju dana, ponudi se on hrastu na obronku jaruge:

Da li imaš dece,
da ti decu niham,
da im pevam tiho?

Razmisli hrast nekoliko časaka pa mu reče:

Imam tri sinčića,
treba da se gaje:
ostali su siroti,
bez bake i naje.

Treba da se lјuškaju,
treba u zaranke
da im pevaš blage
šumske uspavanke.

Hrastovi sinčići stadoše izvirivati na svog budućeg čuvara i mahati mu umilјato zelenim šapicama. Vetar se obradova što mu prijatelјski mašu i ostade kod njih. Najzad je bio našao posao koji voli. Skide odmah kabanicu, obesi je o zalomlјenu suvu granu pa sede uz pruće smišlјajući čime da ga zabavi. Deca kao svaka deca, pa su i hrastići hteli da im vetar, koga nazvaše Dujom, štogod priča. Pokuša vetar da izvrda, jer je više voleo da peva, ali deca hrastova hoće pošto-poto priču. Duja onda poče nešto što je još od svoje bake bio čuo:Ukraj vode, kraj potoka,
hoda roda beloboka,
beloboka, rujna klјuna.

Puče negde puška puna.
Nema više ukraj vode
beloboke naše rode.

Duja to priča, a pruće uglas plače, žao mu rode. Onda on poče nešto smešno, kako se medved ženio pa nije mogao da nađe devojku prema sebi, i hrastići se odmah razveseliše. Čineći se da je tobož zanet nekim poslom, otac hrast je sve to slušao da vidi hoće li Duja dobro obavlјati svoju dužnost. Čuvši kako se hrastići slatko smeju i osetiv da su Duju već zavoleli, reši da ga zadrži u službi dok god deca ne odrastu.

Tako je Duja pričao pruću smešne priče, ujutro mu retkim češlјem raščešlјavao kosu da je ne bi čupao, uveče mu pevao uspavanku da zaspi. Uskoro ga upoznaše sva šumska deca i njihovi roditelјi. Malo, malo pa će tek koja bukva doviknuti:

Dujo, dobri brale,
polјuškaj mi dete,
nemam jadna kad,
ovčicama moram
izatkati hlad.

Duja priskoči bukvinoj deci pa je uspava uz pesmu kojom je obično i hrastiće uspavlјivao:

Ljuška, lјuška, lјuška,
daleko u gori
strašni medved njuška:
ne dam dece ja
za prolećna dana
obasjana dva.

Tek što on uspava male bukve, a eto ti zove breza da uspava njenu decu dok ona ne završi vezeni zastirač za panj na kome su joj deca ručavala. On priskoči i tamo pevušeći:

Ljulјa, lјulјa, lјulјa,
daleko u gori
kurjak se šulјa:
ne dam dece ja
za sunce, ni zvezde,
ni meseca dva.

Tada hrastići budu lјubomorni pa udare u plač, a on brzo ostavi breze pa potrča njima, još izdaleka ih umirujući:

Nija, nija, nija,
daleko kroz goru
prikrada se lija:
ne dam dece ja
ni za letnja dva
lepa večera.

I da bi pokazao da su mu oni miliji od breza i bukava, odmah na ovu nadoveže druge uspavanke, sve do same noći. Tada ih umije svežim mirisima, pokrije krajičkom svoje dolame pa ulјuška. A kad bude zora, poviče ispod hrastovog debla:

Ko hoće da bude
najviši u gaju
prvi mora spaziti
sunce na rođaju.

Ko hoće sve leto
da lista i buja
mora na stan primiti
drozda i slavuja.

Hrastići se probude i stanu se peti na prste da prvi vide rađanje sunca, i tako svakog jutra pomalo porastu. A što su više rasli, sve više su pevačica na stan primali. Uskoro su postali snažno hrašće zelene, granate krune kome nije trebalo više pevati uspavanke, ali su Duju iz zahvalnosti što ih je odgojio ostavili i dalјe kod sebe te se na njihovim rukama u starosti odmarao.

 

OSTAVITE ODGOVOR