Početna Vesti Intervju Vlasta Cenić: OD ČITANJA SE RASTE

Vlasta Cenić: OD ČITANJA SE RASTE

236
0
PODELI
vlasta cenić

Poznati srpski pesnik za decu Vlasta Cenić je “pesnik na dijalekat”, čuvar jezika, bosonog i nežnog detinjstva. Decenijama stvara i radi sa decom i za decu. Njegovi lakonogi stihovi puni su svežine i doljevačkog proleća. Duhovitost, lepršavost i sloboda iskaču iz njegovih knjiga. Zbog toga što u knjige najviše veruje, ovaj pesnik poručuje da je u njima spas od kiča i neukusa – i da se od čitanja raste.

Pročitajte u našem razgovoru sa pesnikom kako se to rađa i čuva pesma.

Kako se čuva jezik i pesma u malom mestu u Srbiji?

– Pisci se rode baš tamo gde treba i gde im liči. Ja sam se rodio u najlepšem selu na svetu, Topličkom  Kočanu, pod živopisnim brdom Rujnik, odakle se, kao na platnu, vidi zagrljaj triju reka,  Toplice, Puste reke i Južne Morave,  jednog  četvrtka 10. oktobra 1957. godine, „baš kad je lokal od stanicu poodija”. Jezik je živa materija. Onog jezika mog detinjstva ima sve manje, gubi se, i ja ga čuvam jedino u pesmama i sećanju. Tako su nastale sve moje pesme, kao sećanja na bosonoge dane detinjstva. U pisanju se bavim detinjstvom, a u stvarnosti  dedinstvom. Kako je to lepše rekao Mošo Odalović, moj drug sa pesničkih livada: „U tome i jeste pesnikova privilegija: potroši detinjstvo, a sve mu ostane u nekoj strofi, stihu. Kod dečjeg pesnika posebno…“ Đake učim književnom jeziku, a poezijom ih učim da vole svoj narodni, maternji jezik.

Zašto je značajno da nove generacije čuvaju dijalekat odnosno govor svog kraja?

– Odgovoriću rečima dragog profesora Slavoljuba Obradovića, koji će nam mahnuti iza nekog oblaka: „Pisati na dijalektu znači isto što i prizivati reči, tražiti ih ispod pepela zaborava, na mestima gde su, nedužne, zanoćile i zamrle, izvlačiti ih ponovo na svetlost, udahnjivati im život koji su nekada živele. Tako, tim mukotrpnim otkrivanjem jezičkog blaga i skladanjem zaboravljenih reči u pesmu, dijalekatska poezija postaje metafora produženih asocijacija, a pesnici potvrđuju da upravo te reči iz bezmerne daljine i dalje nose u sebi ekspresivno značenje.“

Pisac dijalekatske književnosti ne izmišlja jezik, on se samo služi govorom svoga naroda.

Ova književnost obnavlja značenje i lepotu jezika i potvrđuje da prave reči ne nestaju zauvek. One su na dohvatu ako pesnik ima dovoljno sluha da ih čuje i u tišini koja ih je okovala i udaljila od čoveka. Uzalud nam pokatkad stara reč, kako bi rekao Stevan Raičković, „bruji pod čelom“ kad se stidimo da je upotrebimo, te tako svesno odbacujemo jezik koji je zaveštanje koje su nam u nasleđe ostavili preci. To zaveštanje kao amajliju čuvam pišući govorom svog detinjstva. Počeo sam tačno pre 32 godine, kada sam poželeo da opišem svoje bosonoge dane. Sasvim prirodno mi je bilo da moram koristiti jezik kuće, jezik kočanskih sokaka, jer samo tako mogu u potpunosti da dočaram zvuke, mirise i slike tog beskrajnog detinjstva. To zaveštanje prenosim današnjoj generaciji moga unuka Novaka: da uče književni jezik, ali da se ne stide maternjeg jezika!

vlasta cenić

Koliko je bilo teško ili lako ostati čovek širokog uma u provinciji? Da li uopšte postoji nešto kao provincija za dečijeg pesnika?

– Svaki pesnik je svet za sebe. Ne treba ih rangirati po mestima stvaranja. Nažalost, mi iz malih sredina ne možemo da se namtnemo metropoli, da zajednički delimo pogaču pesničke sudbine na jednake delove. A provincija u stvaralaštvu ne postoji! Postoji samo delo i autor mu, pa makar živeo na 8. spratu velegadskog solitera ili, kao ja, na jugu srbije,  pa još u selu. Ja sada nakon 32 godine književnog stvaranja mogu s ponosom reći da sam se izborio s mukom za snažan osećaj pripadnosti i mom Kočanu, i mom Nišu, i mojoj Srbiji, pa i šire.

Kako nastaje pesma u kojoj deda pcuje?

– U srpskoj poeziji za decu malo je knjiga napisanih na dijalektu. Jedan od razloga je strah pesnika i nesigurnost u smislu kako će deca prihvatiti poeziju u kojoj je mnogo zaboravljenih reči. Ovo se posebno odnosi na mlade čitaoce koji žive u urbanoj sredini, te je razumljivo da je prijem dijalekatske poezije otežan. Međutim, ja smatram da to nije nepremostiva prepreka. Na kraju knjige treba deci ponuditi rečnik zaboravljenih reči. Ili CD sa autentičnim kazivanjem stihova, kako bi utisak bio potpun. Već tri decenije družim se sa decom i sela i grada, čak i van naše zemlje, i mogu sa ponosom reći da deca vole da čuju taj arhaičan zvuk. Možda ne razumeju svaku reč, ali osete melodiju, ritam, vedrinu.

U odbranu upotrebe narodnog jezika, navodim podatak da su najgledanije humorističke serije na televiziji upravo one u kojima glavni junaci govore svojim maternjim jezikom.

Mnogi takvi junaci omiljeni su odraslima, ali i deci. Književnost na dijalektu – ali za decu, odavno je prisutna u hrvatskoj književnosti. Pesama za decu na dijalektu ima i u njihovim čitankama i lektiri za osnovnu školu. To nije slučaj sa srpskom književnošću. Zato me je okrilatio Dobrica Erić kada je u jednom novinskom intervjuu, navodeći grupu pisaca koji su stasali za lektiru, naveo i moje ime. U ovom milenijumu, čini se, da će dijalekatska književnost sve više biti nasušna potreba, jer prošlost je neumoljiva, a zaborav je poguban za nacionalni identitet, ne samo srpskog naroda. Još jedan velikan književnosti Duško Trifiunović voleo je moje dijalekatske pesme. Evo šta je zapisao:

„Vlasta Cenić je mene kupio tako što je,  pišući na narodnom, doljevačkom jeziku, napisao kako „moj deda pcuje“. as am bio presrećan kada sam to čuo. Evo čoveka koji je uspeo da kaže kratko i jasno sve to što se mnogi pesnici upinju da kažu, da deca razmišljaju o svom telu, o svom životu na taj način dok su još mali, dok im je „pcuvalo malečko“. Od najvećih pesnika ostane par stihova. Kod Cenića to je jedna reč pcuvalo. Odmah sam ga preporučio nekim ljudima:
– Zovite ga, biće vam lepo s njim. Tako je i bilo.“

Pesmu sam napisao još u prvom izdanju knjige. Ona ne uči decu da psuju, već  blagim humorom slika deku koji, kao i vaš deka, ponekad vrti glavom i nešto mrmlja, psuje tamo neka trista čuda… Pesma se dopala čitaocima odmah i evo, traje. Uvek izazove osmeh kod slušalaca, a to je i misija moje poezije.

vlasta cenić

Radite decenijama sa decom u nastavi. Koliko su se deca promenila od Vašeg prvog časa? Da li se detinjstva razlikuju ili su sva ista na svetu?

– Deca su deca, ista u svim vremenima, na svim meridijanima. Radoznala, maštovita, neumorna…  Mada, moram priznati da se deca ovog 21. veka počela menjati. (Ili ja starim?) Sve je manje onih koji čitaju. Ali to je izazov za bibliotekare, učitelje i profesore književnosti. Da ih usmerimo, da afirmišemo lepotu književne umetnosti. Snagu pisane reči. U eri informacionih tehnologija, moramo se svi boriti da knjiga u klasičnom obliku preživi. Ja verujem u to! Zato iz moje čarobne torbe svakog dana izviri neka zanimljiva knjiga. Deca vole da vide svog nastavnika kako se druži sa knjigom. Povratak domaćoj lektiri, pravi izbor, knjige po meri deteta 21. veka, spas od kiča i neukusa, pažljiv pristup, pomiriti moderno i tradicionalno i biće više čitača.

Kakve doživljaje donosite u rodno Kočane sa pesničkih susreta širom zemlje?

– Zaista mnogo putujem, a sve na krilima poezije. Danas sam na Jadranskom moru, sutra kraj Ohridskog jezera,  prekosutra u bulkama Vojvodine, mislim na put u Blace… Obožavam putovanja, potere za pejzažima, obilaske raznih mesta, tada se baterije troše, ali i pune energijom koja snaži, oplemenjuje. U kofer uspomena donosim divne doživljaje, vedre osmehe, toplu dečju dušu, razdraganost mališana, a to je neizmerno bogatstvo.

Reči su ko crešnje: jednu uzneš, a deset se zakačiv za njum! – Koje reči su se najčešće kačile za Vas?

– One narodne, često neprevodive na književni jezik. Kažu da su moje pesme  pune odzvona detinjstva, u svakom se stihu oseća radost življenja, čak i onda kada prilike nisu idilične… Tečni i lepršavi stihovi nude jedan objektivan svet. Da bi se dočarao i od zaborava sačuvao taj svet, potrebno je ponekad razgrnuti riznicu često zaboravljenih reči i one, još u upotrebi, iščupati ispod šape sve moćnijeg standardnog književnog jezika. S tim i takvim rečima trebalo se poigrati, odrediti meru ironije, smeha i podsmeha, radosti tuge, meru snova i nesanica, i sve to, što je najteže, odrediti prema čistoj dečijoj duši koja brzo i lako prepoznaje, ceni i voli izvornost. Voleo bih da sam  u tome uspeo.

Da li pesnik živi u srcu ili u glavi?

– U srcu! Ako nije tako, onda nema iskrenosti. Srcem vas pozdravljam i želim da slušate svoje srce i idete kuda vas ono vodi. I čitajte. Od čitanja se raste.

Bate će se ženi – Vlasta Cenić

Na odélo pazi, bira kvo mu liči.
Ogledálce nosi, svaki dan se briči.
Čim poménu svadbu, odma udreméni.
Sve mi toj meríše: Bate će se ženi!

Neki put uzvrcka, nedoséd ga vaća,
s tatka se sporéčka, smićav mu i braća.
I na men udára kvokavci žéženi
kad mu nažmikújem:„Bate će se ženi…“

Ja sam još maléčak, još za svadbu nesam,
a bate je tamán: ubav, mlad i besan!
Ja ću budnem dever sas peškir vézeni.
Jedva čekam kad će BATE DA SE ŽENI!

 
loading...
loading...

OSTAVITE ODGOVOR