Početna U svetu knjiga Dečije priče Vrapče – Maksim Gorki (priča sa decu)

Vrapče – Maksim Gorki (priča sa decu)

1215
0
PODELI
vrapče
foto: pixabay.com

Živeo jedan žutokljuni vrabac, po imenu Bucko, a stanovao je iznad prozorčića na kupatilu, ispod strehe, u toplom gnezdu od kučine, mahovine i drugog materijala. Vrapčić još nije pokušao da leti, ali je već mahao krilima i stalno provirivao iz svog gnezda: hteo je što pre da sazna kakav je taj svet i da li mu odgovara.

– Šta? Šta? – pitala bi vrabica mama.
Vrapčić bi zalepršao krilima i gledajući u zemlјu, cvrkutao:
– Crnja je od čađi, crnja j e od čađi!
Doleteo bi otac, doneo Bucku bubice i hvalio se:
– Dživ, Dživ!
A Bucko bi gutao bubice i mislio: -Čime se samo diče? Daju mi crvića sa nožicama! Čudna mi čuda!

I stalno se naginjao iz gnezda, stalno razgledao.
– Čedo, čedo – uznemiravala se mati – Pazi, čelom ćeš o zemlјu!
– Čim, čim?
– Čelom, sine! Pašćeš na zemlјu, a mačka-cap, i pojede te na- objašnjavao je otac, spremajući se za lov.

I tako je vreme prolazilo, a krilašca baš nisu žurila da porastu. Dunu vetar. Bucko upita:
– Šta? Šta?
– Dunuće vetar na tebe: fiju i izbaciće te na zemlјu mački u šape – objasnila je mati.

Bucku se to nije dopalo, pa reče:
– A zašto se lјulјa drveće? Neka prestane, onda neće biti vetra.

Mati pokuša da mu objasni da to nije tako, ali on nije verovao – sve je voleo da tumači na svoj način.

Prolazi pokraj kupatila selјak, maše rukama.
– Baš kao da mu je mačka očupala krila – kaže Bucko. – Samo koščice štrče.
– To je čovek, lјudi nemaju krila – veli vrabica.
– Zašto?
– Kod njih je takav običaj da žive bez krila: oni uvek na nogama skakuću.
– Zašto?
– Kad bi imali krila, onda bi nas hvatali kao tata mušice…
– Pričaš koješta – reče Bucko. – Koješta! Svi treba da imaju krila na zemlјi je gore nego u vazduhu. „Kad postanem veliki, udesiću da svi lete.“

Bucko nije verovao mami: on još nije znao da se loše prolazi ako se mami ne veruje. Sedeo je na samoj ivici gnezda i na sav glas pevao. Pevao je, pevao i… ispao iz gnezda; vrabica odmah za njim, kad eto ti mačke riđe, zelenih očiju.

Uplašio se Bucko, raširio krila, lјulјa se na sivim nožicama i cvrkuće:
– Čast mi je, imam čast…

A vrabica gura Bucka u stranu, perje joj se nakostrešilo, veoma je  hrabra, otvorila klјun, nišani mački pravo u oko.
– Beži, Bucko; beži! Leti na prozor, brzo!

Strah diže vrapčića sa zemlјe, on skoči, mahnu krilima, jedan, drugi put – i već je na prozoru.

Uto doleti mama bez repa, ali veoma radosna, sede pored njega, klјucnu ga u potilјak i zacvrkuta:
– Šta ja govorim?
– Čudna mi čuda – reče Bucko – Svemu se odjednom ne možeš naučiti.

A mačka sedi na zemlјi, čisteći sa šape vrapčije perje, riđa, zelenih očiju, i žalosno mijauče:
– Tako me-e-ek vrapčić, kao mi-i-šić, mau-uuu …

I sve se svrši srećno, ako se ne uzme u obzir da je mama ostala bez repa.

 

OSTAVITE ODGOVOR