Roman Vreme smrti je prema ocenama brojnih kritičara i tumača najuspešnije delo Dobrice Ćosića koje se bavi tematikom Prvog svetskog rata. Vreme smrti nije ni prvi, a ni poslednji roman koji kroz ovakvu tematiku sagledava državnu, društvenu i individualnu sudbinu na tlu Srbije.
Ćosić je, dakle, uspešno ostvario zamišljenu ideju – prikazati događaje, ljudske sudbine, njihove psihološke unutrašnje drame kroz golgotu koju je Srbija tada doživela.
Specifičnost ovog dela ogleda se u tome što je ono deo povesti o jednoj porodici, njenim članovima i njihovim životima. Ovaj roman je deo sage o Katićima.
U nastavku teksta sledi analiza romana Vreme smrti, sa osvrtom na značajnije karakteristike i likove.
Saga o Katićima
Na roman Koreni (1954) važno je skrenuti pažnju kada se tumači roman Vreme smrti.
Tematika Korena obuhvata stvarnost Srbije s kraja 19. veka, a težište romaneskne priče je na nedaćama jedne porodice i nedaćama naroda. Reč je uglednoj i bogatoj porodici Katić koja se bori sa problemom raslojavanja i njenog propadanja. Njihovi problemi proističu iz razlika koje otac Aćim Katić pravi među sinovima Đorđem i Vukašinom, što direktno kreira njihov dalji odnos sa ocem. Problem je i sukob generacija i neistomišljenost oca i sina. Takođe, ono što izbija u prvi plan jeste i nemogućnost da se dobije naslednik Katića i tako sačuva potomstvo.
Bilo je neophodno osvrnuti se nakratko na sadržaj romana Koreni, jer se upravo u romnu Vreme smrti nastavlja priča o Katićima.
Zapravo Vreme smrti izlazi kao istorijski roman u četiri toma, u periodu od 1972. do 1979. godine. Međutim, pre ovog romana, tj. 1961. godine, a posle Korena pojavio se roman Deobe, koji je težište priče stavio na događaje iz Drugog svetskog rata i deobu naroda na četnike i partizane. Dakle, između Korena i Deoba tematski i sadržajno bilo je prazno mesto sve do pojave Vremena smrti, a zatim i Vremena zla ( 1984 – 1986). Tako je praznina između ova dva romana upotpunjena i hronološki data priča o Katićima i Srbiji uopšte s kraja 19. veka, a nastavljena u jeku najvećih ratnih zbivanja za vreme dva velika rata.
Upravo je specifičnost Ćosićeve poetike data kroz mogućnost da se likovi iz jednog romana pojavljuju i u druge. Ova mogućnost označena je pojmom transsvetovni identiteti. Tako se, recimo, Vukašin Katić pojavljuje u Korenima kao neko ko će izneveriti očeva očekivanja i neko ko želi da se mimo očeve politike nadograđuje, da zastupa svoje interese i gradi svoje stavove. Već u Vremenu smrti isti taj Vukašin Katić funkcioniše kao zrela i intelektualno razvijena ličanost dosledna sopstvenim principima i uverenjima.
Karakteristike romana Vreme smrti
Kazivanje u romanu Vreme smrti ostvareno je na dva plana: opštem i pojedinačnom.
Opšti (istorijski) plan ostvaren je prikazom istorijskog događaja – Prvi svetski rat na tlu Srbije. U centru zbivanja pažnja se posvećuje načinu na koji funkcioniše diplomatija, Skupštine, Vlada, vojni pokreti, frontovi, bolnice. Iako se zbivanja odnose na prostor Srbije, ipak dolazi do prostornog širenja i to unošenjem dokumentarnosti u delo, jer je Prvi svetski rat katastrofa koja je zahvatila Balkan i čitavu Evropu. Vreme zbivanja romana zahvata dve kalendarske godine (1914 – 1916), a najznačajnija zbivanja se odnose na izbijanje rata, golgotu Srba, bitka na Kolubari i Suvoboru, bitka za odbranu Beograda, povlačenje preko Albanije.
Dokumentarnost – značajna odlika
Roman Vreme smrti sadrži jednu od važnih osobina – obilje dokumentarne građe. Potreba za dokumentarnošću u ovakvom delu i sa ovakvom tematikom jeste upravo istorijsko vreme, događaji i ličnosti i težnja da se što verodostojnije oni prikažu. Dokumentarnost pomaže da se ostvari kontekstualizacija zbivanja, funkcionisanja diplomatije i mogućnosti sprovođenja interesa različitih vlada, ali i uvid u dešavanja i aktivnosti van prostora Srbije…
Od nebeletrističkih oblika pojavljuju se pisma, zapisi, leci, proglasi, čestitke, depeše, naredbe, novinski tekstovi, izjave… Kako je njihov zadatak da pruže jasno razumevanje istorijskog konteksta, trenutka o kome se govori, tako i unose dodatnu dramatizaciju i jasnije slikanje kolektivne sudbine jednog naroda.
Kolektivni junak i značaj poliloga
U romanu je prikazano mnogo likova. Nečije sudbine su pojedinačno obrađene, psihološki i društveno motivisane, te se o njima može govoriti na indvidualnom planu.
Međutim, ratni kontekst uključuje i lik kolektiva. Radi se o pojedincima udruženim u mase koji sa istim ciljem i na istoj strani deluju. Dakle, narod je taj koji čini masu, tj. kolektiv. Njihova uloga je podjednako značajna kao i uloga svakog lika koji je pojedinačno predstavljen. Ipak, u nečemu se i razlikuju – lik kolektiva nesumnjivo bolje i potpunije može da prikaže atmosferu rata i strahote jednog vremena nego individualni lik. Zbog toga je lik kolektiva prikazan kroz skupine vojnika koji ginu za otadžbinu, kroz ranjenike koji se bore za život u bolnicama, u kolonama koje traže izlaz iz haosa, masama koje protestuju… Dakle, glavne nedaće prikazane su kroz lik naroda. Zbog toga je polilog najvažniji oblik pripovedanja u ovom romanu.
Likovi u romanu
Kao što smo već ukazali, likovi u romanu Vreme smrti podeljeni su u dve grupe: kolektivni junak (narod) i individualne ličnosti. O liku kolektva već je bilo reči, a u nastavku teksta izdvojićemo nekoliko individualnih junaka.
Vukašin Katić
Vukašin Katić – njegov lik nam je već poznat iz romana Koreni. U njemu je on sin koji prkosi ocu Aćimu i protivi se da zastupa očeva načela i sledi očevu politiku. U Vremenu smrti, Vukašin je već zrela i formirana ličnost. Prikazan je kao intelektualac koji pored znanja zastupa i dve velike ljudske vrline – istinoljubivost i dostojanstvenost.
U sklopu osobina Vukašina Katića nalazi se i doslednost svojim političkim stavovima i ubeđenjima i on pred njima ne želi da poklekne nijednog trena. Čak ni kontekst rata i činjenica da će njegov sin učestvovati u njemu, Vukašina Katića neće razuveriti i naterati da odustane od odluke da đački bataljon pošalje na front. On na molbe i prekore žene Olge reaguje opravdanjima i ubeđenjima da je reč o Ivanovom ponosu, dok ona više brine za Ivanov život. Međutim, ni Vukašinovo srce nije kameno i bezosećajno. On takođe brine i razmišlja o sinu, strepi nad njegovom sudbinom i svako Ivanovo pismo čita sa ushićenjem i nadom da će sve biti dobro.
Vukašinova ličnost razvija se i u kontkstu državne službe i vladajuće politike. On savršeno dobro shvata da su političke ideologije najmanje korisne narodu i Srbiji. Njega tišti misao da njegova država strada zbog interesa drugih, te da bi trebalo da je usmerena samo na svoje ciljeve i planove.
Olga Katić
Olga Katić – jedan je od najplemenitijih likova u romanu Vreme smrti. Lik posvećene majke, supruge, žene pune razumevanja i dostojanstva, počinje da se menja pod pritiskom ratnih okolnosti. U njenu dušu se uselio nemir, strah i briga za sinovljev život, ali i opstanak cele porodice i naroda. Kao neko ko je čitav život posvetio porodici i ničim drugim se nije bavio, lik Olge Katić počinje da se aktivira paralelno sa jezivim posledicama koje je rat donosio. Ona odlučuje da da svoj doprinos narodu i počinje da radi kao bolničarka u valjevskoj bolnici. Bila je neprestano izložena strahovitim prizorima ranjenih i osakaćenih vojnika, ali joj to nijednog trenutka nije poljuljalo želju i snagu da se zajedno sa njima bori. Nesebično je pomagala ranjenicima, ulivala im nadu, lečila rane i tako pružila potpunu ljubav i razumevanje za one koji najviše osete rat na svojoj koži.
Olga je u speltu svih događaja i okolnosti imala priliku i da preispita svoj dotadašnji život, da preispita svoj brak i ljubav prema Vukašinu. Takve misli usledile su nakon poznanstva sa doktorom Mihajlom Radićem koji je kao i ona pružao pomoć i podršku ranjenicima. Olga u doktoru pronalazi niz sličnosti sa svojom ličnošću, ali isto toliko razlika sa Vukašinovom. Iako je gajila simpatije prema doktoru, a i one su bile obostrane, ljubav nije ostvarena, jer je Olgi moralni kodeks bio iznad svega, te je tim još jednom dokazala veličinu svoje ličnosti.
Živojin Mišić
Živojin Mišić – njegov lik u romanu Vreme smrti pripada ekstratekstualnim likovima, a to znači da on ima svoj prototip u stvarnom svetu. Ž. Mišić je tip vojskovođe i borca koji hrabri narod i uliva im snagu i istrajnost. Iako kontekst rata zahteva od naroda da se neminovno bore i ne odustaju, Mišić u svakom trenutku razume narod, čak i onda kada je on na izmaku svojih snaga i kada je spreman da klone. Odnos prema narodu gradi na ljubavi i razumevanju, podršci i nesebičnoj pomoći. On sebe ne stavlja ispred njih, nego kao neko ko je ponikao iz prostog naroda širi punu slobodu svojoj vojsci da mogu da uvek računaju na njega.
Lik Živojina Mišića oblikovan je kao lik odličnog stratega i vojskovođe, ali pre svega plemnitog i razumnog čoveka, koji čovekovu sudbinu stavlja ispred svakog političkog cilja.
Zar niko ne moze da preprica lektiru?