Desanka Maksimović rođena je 1898. godine u selu Rabranici. U tom selu je njen otac radio kao učitelj. Još dok je bila sasvim mala, njena porodica se preselila u selo Brankovina kod Valjeva. Baš u ovom selu, bogatom šumarcima, bregovima i dolinama zavolela je prirodu i kasnije često pisala o njoj. Često je pisala o detinjstvu, biljkama i životinjama, o pojavama u prirodi…
Veoma rano je zavolela knjigu, što se jasno može videti iz ovih njenih reči:
Susret sa knjigom
„Moj susret sa knjigom nije bio ni iznenadan ni buran. Od kako sam otvorila oči, knjige su bile svuda oko mene: na stolu, na polici, u ormanu. Kao dete učitelja i čoveka koji je voleo knjigu i znao joj prednost, još pre škole sam se upoznala s onim što leži između njenih korica. Pre nego što sam sama počela čitati, čitali su mi čika i otac, pokazivala mi je baka slike i sama ih doživljavajući kao dete. Mama je retko stizala da se sa nama igra i da nam čita.
Otac je pripremao tri časopisa za decu. Imali smo i obe Zmajeve knjige, slavne kod deteta onog vremena, Čika Jova srpskoj deci, i Čika Jova srpskoj omladini…
Junaci mojih pesama su obično ljudska osećanja, bića i pojave koje sam upoznala i zavolela u detinjstvu, sunce, proljeće, sva priroda uopšte. Kao dete sam postala poklonik i podanik vatrenog čuda koje svako jutro ljavljalo negde iza lipa i porti – i to podanstvo nisam nikada promenila.
Ponekad mi se čini da prirodu osećam više kao kakva zverka nego kao čovek. U pesmama i pričama za decu još češće su junaci moji nemušti prijatelji i drugovi iz detinjstva, i to ne zato što je jednom bila takva moda u poeziji, već što su to bili moji prvi susedi u nejlepše doba moga života…
Poneki kritičari kažu da su junaci mojih dela bolji nego što su obično ljudi u životu. Ako je tako, onda bi se moglo zaključiti da je jedan od junaka mojih dela dobrota kao ljudska osobina.“
Evo jedne pesmice za decu koja pokazuje kako je izgledalo detinjstvo Desanke Maksimović sa sve mnogobrojnom živinom i ostalim domaćim životinjama.
U donjem dvorištu
U dvorištu punom koka,
i gusaka,
i ćurana,
viknu baka:
– Zar vam nije dosta dana?
Sad će devet, svi u krevet!
Prhnu brzo na sedalo
uplašeno pile malo;
dva’es’t i tri koke stare
otrčaše pod ambare;
a petlovi rujne kreste
po plotu se redom smeste;
kao da se igra žmurke,
sakriše se na dud ćurke;
u kućice niske, uske,
požuriše bele guske;
ode kuče u štenaru
a ždrebad u konjušnice;
a u prvi zabran ptice;
nesta buke, razgovora,
iz obora i iz tora.
Kada sve njih pod krov stera,
na spavanje pođe baka,
zaspa brzo, srca laka,
ispod belog svog gubera.
