Branko Ćopić rođen je 1. januara 1915. godine u malom mestu Hašani u Bosni. Napisao je mnogo lepih knjiga kako za decu tako i za odrasle. Poznate knjige za decu i mlade su: Doživljaju Nikoletine Bursaća, Bosonogo djetinstvo, Bašta sljezove boje, Orlovi rano lete i Magareće godine.
Ko god je pročitao bilo šta što je ovaj veliki pisac napisao, zanimaće ga kako je i šta doživljavao dok je bio dete. Ovo su njegove priče iz detinjstva:
Ovako je pričao o detinjstvu
Prijatelju, čitaoče
priznaću ti, što bih krio,
u vremena ona davna
ja sam srećan dječak bio.
Nigdje više takvog raja
kao moga zavičaja…
Da li je bio stidljiv u detinjstvu
Kao dijete bio sam vrlo stidljiv. Čim neko strani u kuću, ja pod krevet. A kad bi došla neka kuma, ja pod krevetom, a ona pita:
– Meni se čini da ti imaš nekakvog dječaka?
– A, nije on tu – kaže mati – izašao je iz kuće!
Kuma vadi iz torbe nekakav poklon, šta ja znam, nakakvu kocku šećera ili koje jaje, za brata, sestru i za mene, a ja ispod kreveta virim gdje će ostaviti moj dio da ga ne bi zdimili brat ili sestra.
Ko mu je pričao najlepše priče
Jesen, veče. Kraj ognjišta
ja tek prve riječi sričem.
Plamen šara, čara, vara,
a djed priča plave priče…
On mi daje čudan nauk,
veze sporo kao pauk,
tihi majstor iz budžaka,
mrežu, bajku za dječaka…
Čega se plašio mali Branko
Čitavo vrijeme djetinjstva čuvao sam jaganjce i ovce. Djeda Rade me je u petoj godini preneo preko praga, dao prutić u ruke i rekao “Ajd’ da čuvaš jaganjce!“ Ali, ja sam se mnogo plašio grmljavine po kojoj se i Grmeč zove Grmeč, jer kad bi se odozgo zamračilo i zagrmilo, zatutnjelo, ja bih odmah pobjegao pod krevet. Kažem ja djedu: „A šta ću kad zagrmi?“ „Ti pazi, ako zagrmi, bježi kući!“ I ja pođem i sve zvjeram oko sebe, lijevo, desno, gore i gledam oblake. Odjednom vidim ja ide oblak pa ja bjež kući, ostavim jaganjce.
Dojurim kući, djed pita „Šta je? Da nisu vuci?“ „Nisu vuci“ – kažem ja onako zaduvan – „nisu vuci, ali eno oblaka!“ Djed gleda, ne vidi oblaka. Pogledam i ja a ono se oblak razišao, ni traga od njega. „Budalo jedna, nemoj bježati od oblaka ako nije crn ko moj gunj, tad bježi!“ – kaže djed. I vratim se ja na brdo, neko vrijeme gledam u nebo, ali poslije se zaigram sa djecom i ne primjetim da se sunce ugasilo, tek vidim šta je kad zatutnji i kad poče da seva i grmi, pa trkom kući glavom bez obzira i bez jaganjaca, utrčim, pa pod krevet.
Sećanje na baku Joku
„U djetinstvu bezbrižnome
nasmijana, bistra oka,
dolazi nam u pohode
komšinica, baba Joka.
Još video niko nije
bake bolje i vedrije.
Kad god bi se razbolio,
eto Joke, da me spasi,
vrača, baje i šapuće
i ugljevlje vrelo gasi.
„Ej uroci“ – prijeti baka –
„silazite sa dječaka!“
