Većina ljudi, kada čuje reč „škorpija“ odmah oseti strah i jezu, jer misli da je svaki ubod ovog opasnog zglavkara smrtonosan. Međutim, nije baš tako, jer od oko 1.500 vrsta škorpija, koliko ih postoji, svega nekoliko njih su opasne po život. Znatno je veći broj onih vrsta koje imaju veoma malo otrova i na čiji ubod ljudsko telo reaguje slično kao kod uboda pčele.
Škorpije se smatraju jednom od najkrupnijih paukolikih životinja. Takođe, one su najstariji suvozemni zglavkari na zemlji. Njihova najčešća staništa su tropski i suptropski predeli, ali i neke oblasti umerenog klimatskog pojasa.
Zanimljivo je da je škorpija noćna životinja – danju se odmara ispod kamenja i lišća, dok noću postaje aktivna i kreće u lov i nabavku hrane. Zavisno od vrste, veličina škoprije se kreće u rasponu od svega 13 milimetara do 25 cm. Otrov škorpija ima neurotoksične karakteristike. Drugim rečima, otrovi koji prilikom ujeda dospeju u ljudski organizam direktno napadaju nervni sistem.
Kako se hrane škorpije?
Glavna hrana škorpija su sitni zglavkari. Škorpija ih hvata svojim jakim kleštima i ubija svojom otrovnom bodljom. U trenutku hvatanja plena, u telu škorpije počinje proces varenja i ona izlučuje tečnost iz prednjeg creva direktno na žrtvu. Tako škorpija ustvari preko ždrela u organizam unosi hranu koja je već polusvarena.
Ubod (ujed) škorpije
Škorpije imaju dva para klešta – velika i mala, koje im, između ostalog, služe i za hvatanje plena.Velikim kleštima one grabe plen i stežu ga, a uz pomoć malih ga raskomadaju i stavljaju u usta. Dok hvata svoju žrtvu, škorpija podiže i povija unapred zadnji deo svog tela i na taj način usmerava svoju žaoku ka meti. Bodlja smeštena na vrhu repa, posmatrano po embrionalnom poreklu, je ustvari škorpijin članak. U osnovi žaoke postoji dvodelna toksična žlezda, a otrov je smešten na njenom vrhu. Oko žlezde su smešteni mišići čijim grčenjem dolazi do ispuštanja otrova u telo žrtve.
Najotrovnije vrste škorpija
Ujed većine vrsta škorpije ne izaziva veće posledice po zdravlje čoveka. Međutim, neke vrste su jako otrovne i njihov ujed može da ima smrtni ishod. U njih spadaju, na primer, Androctonus australis (živi u pustinji Sahari, na teritoriji ČAD-a, Alžira, Egipta, Tunisa, Somalije, Sudana, Libije, Mauritanije) ili Centruroides (živi u Meksiku). Poređenja radi, otrov koji ispušta Androctonus australis je slične jačine kao otrov zmije kobre.
Kako funkcioniše organizam škorpije?
Škorpije imaju otvoren tip krvotoka koga čine srce, arterije i venozni kanali. Normalno disanje im obezbeđuju listolika plućna krila, ukupno četiri para. Nervni sistem škorpija čine mozak i ganglije (7 pari). Imaju razvijeno čulo vida i dodira. Organe za varenje čine prednje, središnje i zadnje crevo. Spolja su obmotane skeletom, tačnije hitinskim omotačem, koji se kod odraslih škorpija prirodno menja jednom godišnje, a kod mladih nekoliko puta.
Razmnožavanje škorpija
Način razmnožavanja kod škorpija je veoma zanimljiv i poznat je kao „igra parenja“. Svoje spermatozoide mužjaci postave na zemlju, pa ih nakon toga ženke kupe i preko svojih polnih otvora unose u organizam. Proces razvoja oplođenih jajašaca može trajati svega nekoliko meseci, ali i duže od jedne godine. Broj mladunaca može biti različit: najmanje 6 a najviše čak 90. Male, tek rođene škorpije su duge svega nekoliko milimetara, a majka ih prvih 7 dana nosi na svojim leđima. To je period koji je potreban da mladi odbace svoj prvi omotač i presvuku se u novi.
Prosečno, škorpije žive 8 godina.
