Početna U svetu knjiga Bajke Zašto kukuruz zri – Desanka Maksimović

Zašto kukuruz zri – Desanka Maksimović

551
0
PODELI
kukuruz
foto: pixabay.com

Ovih dana je Priroda, glavna upraviteljica sveta, bila u velikoj brizi. Sa svih strana su joj njeni pomagači donosili loše vesti: tamo od kiše ne može da se osuši pokošena trava, onamo grožđe još nije nakiselo, preko brda bi međutim trebalo da udari jača kiša, u dolini se reka razlila, a u nekom trećem kraju sve se od suše sparušilo.

Mislila je, mislila, pa pozva sunce da se s njom posavetuje. Bez njega ništa živo nije moglo dozreti. Zato ga zamoli neka ode u njive kukuruza, ali da pazi da pri tom ne oprlji obližnje livade. Upozori ga da je mnogi svet pojeo prošlogodišnju letinu, da sirotinja nije ni sejala pšenicu i očekuje kao ozebao sunce kad će kukuruz dozreti.

Pođe sunce i ponese sve svoje buktinje. Od njegovog žara je venulo lišće, parušila se trava, pucala zemlja, ali se na kukuruzu nije videlo da je počeo zreti. Zrna su mu još uvek bila mlečna i sveža kao rosa. Tada sunce uze moliti:

Kukuruže, brate,
danas sijam za te.
Prešao sam duge zaoblačne pute,
da bi tvoja zrna mogla da požute.
Kukuruže, brate,
evo molim ja te:
razgrni zelenu košuljicu svoju
kao dukat zlatnu daću tebi boju.

Kukuruz utiša svoj šum, da bi čuo šta sunce govori. Poneki pruži lice njegovim zracima, ali većina odgovori:

A deca me mole
i sto jedna baka
da ne uzrim jošte,
da bi mogli jesti
mladih purenjaka .

Naljuti se sunce na te kukuruzove reči pa sijajući sve žešće povika:

Kukuruže, brate,
to je vrlo glupo,
tvoja gupost stala bi
mnoge ljude skupo.

Ali kukuruz se ne osvrte na to, već još dublje zaroni lice u svoju zelenu kapuljaču. A sunce se polako povuče iza oblaka, osvrte se nekoliko puta, zaroni pod lišće do ponekog zrna pa ga najzad nestade. Bilo mu je teško zbog ovog neuspeha, a još teže je bilo Prirodi, koja nije znala šta sada da čini.

Posle  nekoliko  dana  seti se ona meseca. Znala je da poneko bilje na njegovoj svetlosti najbolje raste i zri pa zato ga zovnu na savetovanje. On se malo opirao govoreći da će biti nemoguće i njemu ono što sunce nije moglo, ali najzad pristade. Izgrejavši na sredinu neba i probudivši pospale kukuruzne njive, on stade moliti da požure sa zrenjem:

Kukuruže, druže, sirotinja čeka,
ponestalo hleba pšeničnoga meka,
ponestalo gladnim i hleba od raži.
Kukuruza novog sirotinja traži.

Ali se kukuruz i na njegove molbe ogluši. Ukrštajući na noćnom povetarcu svoje sabljasto lišće, on podsmešljivo odgovori:

Oj, meseče, striče, svilene mi brade,
ptice mnogo vole kukuruze mlade.
Kukuruze mlade, sve ptičice vole,
da ne uzrim jošte one mene mole.

Tri dana posle ovoga prekide upraviteljicu sveta u njenom dubokom razmišljanju neka pesma pod prozorom. Bio je suton i beskrajna tišina i onda se najednom začu tanki metalni zvuk:

Zri, zri, zri,
svirači čudni smo mi,
uz našu svirku sve zri…

Naže se ona kroz prozor i zagleda u pomrčinu gde opazi kako kroz travu skakuće gomila zrikavaca sa  svojim zelenim violinama. Ona ih zaustavi i zamoli da odu i do njiva kukuruza, ne bi li uz njihovu svirku  nekako uzrele.  Oni rado pristanu i odu pravo tamo. Sakrivši se u travu pored rečne obale, počnu svoju čarobnu svirku:

Zri, zri, zri,
na zemlju dolazimo mi
u određeni sat,
da trave uzri vlat,
da šećer u grožđu vri.
Zri, zri, zri,
svirači čudni smo mi,
uz našu svirku sve zri,
trnjina, kulina i ti,
junače zeleni.
Zri, zri, zri,
kad zasviramo mi,
uz tvoj zeleni bok,
u selu svako zna
da će kroz dan, kroz dva,
tvoj mlečni uzreti sok.

I dogodilo se čudo. Ono što nije mogla vrela sunčeva svetlost, ni blaga mesečina, uspeli su zrikavci. Već sutradan je stao kukuruz skidati sa čela zelene kapuljače, svilena brada mu se sparušila a zrna  postala tvrda kao kremen i kao dukat žuta.

 

OSTAVITE ODGOVOR