Pred vama se nalazi narodna basna pod nazivom „Zečevi i žabe“ koja se ponegde može naći i pod nazivom „Zečevi nisu najplašljiviji“. Uz ovu narodnu basnu poklanjam vam i jednu svoju pesmu za decu o strahu koju su inspirisali zečevi svojom strašljivošću.
Zečevi i žabe
Zec pustinjak koji je došao u posetu svojim rođacima zečevima poče gorko da se žali govoreći kako je zečiji život najbedniji na svetu.
– Što smo mi, jadni zečevi!? – jadikovao je on. – Nije dosta što nas ljudi love i jedu, psi gone, orlovi tamane, nego kad i miš protrči i lišće kad zašušti , nas uvek hvata zebnja i strah. Šta će nam takav život kad svaki čas i bez smrti umiremo od staha?! Vidite li ovo jezero?
Vidimo! – odgovoriše zečevi. – E, hajde onda da i mi jednom u našim bednim životima uradimo nešto bez straha. Vi krenite napred, ja ću za vama – da skočimo u vodu i podavimo se kad ovako strašljivi od svakog šuma bežimo!
Svi zečevi oduševljeni ovom idejom spremno potrčaše ka vodi! Ali u tom času žabe, koje su do tada mirno sedele na obali, preplašene tom bučnom zečjom trkom jedna za drugom poskakaše u vodu. Videvši to jedan stari zec povika – Stanite braćo, junački rode! Zar ne vidite da nas ovaj kvarni zec pustinjak grdno obmanu! Vidite da i od nas ima plašlјivijih stvorenja! Ponosite se braćo našim viteškim rodom i dajte tog lupeža na sunce.
Strah
Mene često strah savlada,
u životu mira nemam.
Da li mi se ko prikrada,
kad sam budan ili dremam?
Da l’ u grmu nešto leži,
da l’ me vreba iz prikrajka,
zašto mora da se beži
što me takvog rodi majka?
Imam uši što me straše
na najmanji šum se čulje,
imam noge što se plaše
oči na sve strane bulje.
Ništa drugo i ne umem
nego da se plašim svega,
to ja stvarno ne razumem
strah me je od bilo čega.
Pa zar je to život pravi
da se uvek nečeg bojim,
kažu sve je to u glavi
sa strahom se živi svojim.
Autor: Predrag Konatarević
