Početna Škola Prepričana lektira „Žitije Hajduk-Veljka Petrovića”, Vuka Stefanovića Karadžića

„Žitije Hajduk-Veljka Petrovića”, Vuka Stefanovića Karadžića

458
0
PODELI
Hajduk-Veljko Petrović

„Žitije Hajduk-Veljka Petrovića” je autentično delo Vuka Stefanovića Karadžića. U njemu je uspešno ostavrena ideja – da je neophodno napisati istoriju Prvog srpskog ustanka i ostaviti budućim naraštajima jedinstveno svedočanstvo o tim velikim i burnim danima srpske istorije.

Kroz „Žitije Hajduk-Veljka Petrovića”, V. S. Karadžić uspešno ostvaruje svoju zamisao. To čini kroz prikaz jedinstvene istorijske ličnosti – Veljka Petrovića. Čini se da Karadžić nijednog ustaničkog prvaka nije tako dobro poznavao kao vojvodu krajinskog i komadanta negotinskog. Stoga, njegov lik i delo poslužili su da se prikaže delić sudbonosne srpske istorije.

U nastavku teksta sledi analiza dela Žitije Hajduk-Veljka Petrovića, sa osvrtom na značaj autora, ali i lika srpskog junaka.

O autoru dela

Vuk Stefanović Karadžić je sasvim osobena pojava u srpskoj književnosti. Rođen je 1787. godine u selu Tršić kod Loznice, gde je proveo detinjstvo. Neobično ime koje su mu dali prati zanimljiva legenda: Nisu ga nazvali Mitar po prazniku, na koji je rođen (Vuk je rođen o Mitrovdanu), niti, po običaju, dedovim imenom, niti Živkom da bi, po verovanju, zaživeo – dali su mu ime Vuk: mislili su da su im decu jele veštice, a na vuka neće smeti udariti.

Prvu pismenost stekao je od rođaka Jevte Savića Čotrića, ali je čitavo njegovo školovanje bilo oskudno, isprekidano i nedovoljno. Ipak, to nijednog trenutka neće sprečiti Vuka Karadžića da se interesuje za nauku, istoriju, jezik, književnost, tradiciju i običaje. Naprotiv, nedostatak školovanja razviće u njemu potrebu i želju da neprestano istražuje i beleži.

Vuk Stefanović Karadžić, autor Žitija Hajduk-Veljka Petrovića

 

Čini se da bi se o Vukovom životu, delu i angažovanju moglo neumorno govoriti. Njegova delatnost, ogromna i mnogostrana, uglavnom je imala rodonačelnički status u različitim naučnim disciplinama – folkloristici (saklupljač narodnih umotvorina), filologiji (reformator sprskog jezika i pravopisa, gramatičar i leksikograf), etnografiji, istoriografiji, književnoj kritici…

Vuk Stefanović Karadžić je preminuo 1864. godine u Beču, a nekoliko godina kasnije njegovi posmrtni ostaci preneti su u Beograd (Saborna crkva), gde se i danas nalaze.

Ideja za nastanak Veljkovog žitija

Još kao pisar i carinik u Kladovu, a potom i kao sudija u Brzoj palanci, Vuk je počeo intenzivno da razmišlja o tome kako je neophodno napisati istoriju Prvog srpskog ustanka i ostaviti potomcima autentično svedočenje o burnim danima srpske istorije. Sa takvom idejom ostalo je i zapisano svedočenje o tome kako su se 1811. godine Vuk Karadžić i Sima Milutinović Sarajlija dogovorili i obećali jedno drugome da će svako na svoj način (Sarajlija u stihu, a Vuk u prozi) predstaviti istoriju srpske narodne revolucije.

Tako su 1826. godine izašli Sarajlijin epski spev Srbijanka i Vukovo Žitije Hajduk-Veljka Petrovića.

Kompozicija žitija

Žitije Hajduk-Veljka Petrovića objavljeno je, dakle, 1826. godine u kalendaru Danica i prvi je tekst koji pripada takozvanoj ustaničkoj prozi. Kako je Karadžić imao prilike da se i neposredno upozna sa ovim junakom očekivano je bilo oduševljenje i divljenje njegovoj pojavi. Poznanstvo sa Veljkom, sastajanje i druženje s njim, koje je trajalo oko dve godine, učinilo je da Vuk Karadžić potpuno predano i detaljno predstavi sve pojedinosti iz njegovog života.

U žitiju je mnogo zanimljivih detalja, pomešanih sa istinitim činjenicama i biografskim pojedinostima. Život Veljka Petrovića prikazan je iz dve perspektive: 1. kroz vojnički portret i 2. kroz privatni život. Na taj način se i žitije može podeliti na dva dela.

U prvom delu pripoveda se o životu hajuk-Veljka, počevši od njegovog detinjstva pa sve do pogibije 1813. godine. U drugom delu opisane su glavne Veljkove osobine i sklonosti: ljubav i poštovanje prema ruskom narodu i ljubav prema ženskom rodu.

Govoreći o vojničkom portretu hajduk-Veljka Petrovića, Vuk naglašava da je Veljko rođen oko 1780. Godine u Crnoj Reci, u selu Lenovce, u istočnom delu Srbije. Još kao dečak napustio je roditeljski dom i služio kod Turaka u Vidinu, a potom je u Požarevcu služio kao najamnik (kućni pomoćnik) u kući bogatog vojvode. Nakon anegdote koja se zbila u toj kući (Veljko se za Uskrs 1803. godine zaigrao sa momcima u kolu i zaboravio da spremi jelo gospodaru, a on je želeo da ga pretuče), Veljko odlučuje da je napusti i nastavi dalje. Put ga je naneo na sasvim drugu i opasniju stranu. Te iste godine, u jesen, Veljko postaje hajduk u četi čuvenog Stanoja Glavaša. Neobična narav, neustrašiv karakter i junaštvo bile su njegove glavne osobine kojima je pokupio simpatije čitave čete.

U zimu, 1803. godine Veljko se oženio Marijom, rođakom Stanoja Glavaša, koja uopšte nije ni slutila da joj je muž hajduk. Tek naredne godine, kada je krenula Karađorđeva buna, ona je saznala da je Veljko hajduk, a potom i ustanik. Sve do 1807. godine Veljko je vojevao kod Glavaša u četi, a potom je formirao i svoju četu i nastavio da se bori protiv Turaka.

Veljko je bio ličnost izuzetne hrabrosti, jurišao je ispred svojih boraca, bio je nepodmitiljiv, nepokolebljiv i vešt ratnik. U prve dve godine ustanka istakao se u brojnim borbama po junaštvu, prgavoj naravi, ali pravednim i iskrenim postupcima. Umeo je i da pogreši, a onda bi njegove greške doznao i sam Karađorđe. Međutim, kako Vuk navodi, Veljko je veoma poštovao i cenio Karađorđa, ali mu se nikada nije dodvoravao niti ga se plašio. Naprotiv, možda se sam Karađorđe više plašio Veljka Petrovića, ali zbog izuzetne hrabrosti nije mu zamerao za učinjene greške.

Da je Veljko zaista bio osobena ličnost potvrđuje i podatak da je početkom 1807. godine na skupštini u Beogradu, zatražio od Pravitelstvujuščeg sovjeta da mu dozvoli da sa svojom četom podigne bunu u Crnoj Reci i Krivom Viru, odnosno u Negotinskoj Krajini. Prema Vukovim rečima, većina sovjetnika nije uopšte ni znala gde se ta mesta nalaze, ali su dozvolili Veljku da pobuni taj deo istočne Srbije. Upravo ove borbe učiniće Veljka najvećim junakom, a osolobođenje čitave krajine biće njegov najveći podvig.

Njegovi vojni podvizi bili su poznati kako srpskim poznatim ličnostima tako i ruskoj vojsci. Vuk u žitiju opisuje kako je Veljko želeo da, nakon jednog podviga u kome je zadobio vrednu pašinu zlatnu sablju, pokloni je jednom ruskom komadantu , ali ju je on vratio Veljku uz reči da takvu sablju valja da nosi junak kao što je Veljko i pritom ga darivao dukatima.

Iako je od stranih vojnika bio cenjen, srpske vojvode često su umele da budu ljubomorne na Veljka. U takvim trenucima često su slali dopise Karađorđu i sovjetnicima i optuživali ga za razna zlodela. Tako je Veljko gubio podršku države za koju se neumorno borio. Godine 1813. borbe protiv Turaka bile su sve opasnije i neizvesnije. Veljko je mnogo puta tražio pomoć od u vidu oružja i vojnika, ali je veoma kasno dobio.

Prema jednom Vukovom svedočenju, dok je boravio u Negotinu, on je posavetovao Veljka kako da bolje utvrdi šanac i rov oko grada, a na te reči Veljko mu je uzvratio: E, ti si se poplašio Turaka, nego idi na moju kulu, uzmi vino i pij, i gledaj odozgo kako ću ja sa svojim bećarima da ih rasteram i vratim na Dunav.

Veljkova smrt

I samu Veljkovu smrt Vuk je opisao na jedan mitski način. Na osnovu pričanja koja su se plela oko tog događaja, Vuk je ostavio svedočanstvo da je Veljko poginuo početkom avgusta, 1813. godine, u rano jutro. Naime, izašao je na šanac da ohrabri momke i da im kaže gde i šta valja utvrditi. Tada ga je ugledao turski tobdžija, nanišanio ga i pogodio đuletom u leđa. Poslednje što je Veljko uspeo da izgovori bila je nedovršena reč „drž”.

 

Ubrzo nakon njegove smrti pao je i Negotin, a onda i čitava negotinska krajina.

Psihološki prikaz Veljkovog lika

Drugi deo žitija posvećen je psihološkom portretu i privatnoj ličnosti Veljka Petrovića. Vuk ga opisuje kao čoveka tanka i visoka struka, smeđe kose i vrlo malih brkova. Imao je skoro trideset godina kada je poginuo. Hrabrost i junaštvo posebno su ga izdvajali od ostalih, a drugi su ga poredili sa Ahijelem i Milošem Obilićem, jer u njegovo vreme nije bilo dostojnog rivala.

Veljkova narav bila je prava hajdučka i plahovita. Nije se nikoga bojao i za njega nije postojao autoritet. Radio je na svoju ruku i zbog ishitrenih odluka često je nailazio na prekore drugih. Ipak, bio je čistog i iskrenog srca. Svim srcem je mrzeo nepravdu i spletkarenje, a ulizica se najviše klanjao. Iskrenost je pored junaštva najvažnija Veljkova osobina. Bio je toliko iskren i nije umeo lagati da mu se retko ko poveravao. Vuk ističe i njegovu velikodušnost, jer je davao svima kad god je imao, ali je umeo i da otme onda kad nema.

Odnos prema ženama

Veljko Petrović je bio naročito naklonjen ženskom rodu. U žitiju Vuk ističe da se čak dva puta ženio, ali da nije bio naročito veran suprugama. Iako je imao dve žene, često je odlazio i ljubavnicama. Zvanično je bio oženjen Marijom, Glavaševom rođakom, sa kojom je imao dva sina. Druga žena sa kojom se venčao bila je Čučuk-Stana.

 

Nju je upoznao na svom dvoru, jednom prilikom kada je došla da se žali na Veljkove vojnike koji su joj upropastili devojačku spremu za udaju. Veljko je bio očaran njenom lepotom, te je ostavio na svom dvoru, a ubrzo i oženio. Žitije se završava anegdotnim susretom Marije i Stane i njihovom prepirkom čiji je Veljko muž.

 

OSTAVITE ODGOVOR