Pred vama se nalazi ukratko prepričana lektira Dositeja Obradovića, Život i priključenija. Tekst koji je pred vama može vam veoma dobro poslužiti i kao građa za pismeni sastav na ovu temu. Naša preporuka je da ipak pročitate delo i doživite ga na svoj način.
Život i priključenija
Jedno od najpoznatijih dela Dositeja Obradovića, najvažnijeg srpskog pisca iz doba prosvetiteljstva, jeste autobiografsko delo „Život i priključenija“. Delo se sastoji iz dva dela, gde je prvi deo predstavljen kao hronologija piščevog života od rođenja do smrti, a drugi deo je u vidu dvanaest pisama, koje on piše svom neimenovanom prijatelju, a to je, zapravo, srpski čitalac. Ovo delo je posmatrano kao autobiografski tekst, međutim, ima i onih proučavalaca koji delo smatraju romanom iz dva dela, ili epistolarnim romanom, ili poučnim romanom. U svakom slučaju, neminovno je da je delo „Život i priključenije“ obeležilo književno stvaralaštvo Dositeja Obradovića.
Prvi deo (detinjstvo, porodica, zamonašenje)
Već na samom početku dela, Dostitej Obradović vrlo sentimentalno pravi projekciju svog detinjstva, dečaštva, mladosti, sa snažnim emocijama govori o svojim roditeljima i njihovoj smrti. Oca Ðurađa nije zapamtio, ali je o njemu čuo lepe priče, pa ga pamti samo iz tih priča, dok je majku Krunu zapamtio, a ona je umrla kad je njemu bilo devet godina. Pričajući o roditeljima, Dositej Obradović se osvrće i na temu vaspitanja dece i značaja roditeljske pažnje i brige. U njegovom poimanju, roditelji su deci najveći dobročinioci i najbolji prijatelji. Takođe piše o sestri Julijanki koja je umrla u petoj godini života, a koju je on veoma voleo i čiju je smrt teško podneo.
Obradović se zatim osvrće na detinjstvo koje je bilo upotpunjeno školom i željom da uči. Rano je savladao čitanje i pisanje, pa je stoga rano počeo da čita hagiografske tekstove i crkvene knjige. Uživao je slušajući o manastirskom životu i asketskim podvizima. To su bile prve naznake da su u njegovom srcu rasle iskrena ljubav i želja za zamonašenjem. Njegov teča, Nikola Parčanin, koji ga je uzeo kod sebe i brinuo o njemu pokušavao je da ga odvrati od ideje o zamonašenju. Imao je nameru da mu nađe posao, a onda oženi. Međutim, ta ideja se nikako nije sviđala Dositeju, ali on ipak pristaje na posao i postaje trgovac, „kapamadžija“.
Trgovac kod koga je izučavao ovaj zanat, uvideo je koliko je pismen i nadaren, pa mu je dao prepisivati neke stare teftere. Ubrzo kod mladog Dositeja raste želja da nauči nemački i italijanski, tako će polako skrenuti misli o manastirskom životu. Međutim, to nije trajalo dugo. Upoznaće mladića Todora koji mu priča o Fruškoj gori, manastirima, dolinama i peštarama, gde se čovek može posvetiti Bogu. To je navelo Dositeja da ponovo razmisli o ideji o zamonašenju, a to će ujedno i odrediti njegov dalji put.
Sa drugom Nikom Putinom, koji je radio sa njim, odlučuje da krene put Fruške gore i da potraže manastir Hopovo, za koji kaže da je „drugi raj na zemlji“. Dositejeva želja je konačno bila ispunjena. U manastiru su ga lepo dočekali, ali njegova sreća nije dugo trajala. Nakon što se upoznao sa kaluđrima i igumanom Teodorom Milutinovićom, uviđa da možda nije doneo pravu odluku. Iguman je odmah uvideo koliko je Dositej talentovan i nadaren. To se videlo u njegovom čitanju, pisanju, rečitosti. Stoga mu je iguman predlagao da se ostavi monaškog života i izaberi sebi novi put. Bez obzira na sve savete, Dositej se na proleće, ipak zamonašio, i svoje dotadašnje ime Dimitrije, zamenio je monaškim imenom Dositej.
Ubrzo shvata o čemu je pričao njegov iguman. Nakon tri godine provedene u manastiru, uvideo je koliko je monaštvo neobrazovano, da tu nema podvižništva o kojem je čitao i da su reči igumana bile sasvim tačne. Zato je i napustio manastirske zidine i krenuo put nauke, obrazovanja i putovanja. Često se Dositej na podsmešljiv način prisećao svoje nezrele ideje o zamonašnju, govoreći da su nezrele godine krive za to.
Drugi deo (dvanaest pisama, Dositejeva putovanja, želja za školom, naukom)
U ovom delu, Dositej koristi putopisni postupak, kako bi predočio brojna pitovanja i mesta u kojima je boravio, šta je sve iskusio na tim putovanjima, sa kakvim se ljudima susretao i šta je sve naučio. Pored toga što je obišao bojne gradove i video različite kulture, Dositej vrlo detaljno opisuje ne samo mesta, predele i sredine, nego i ljude koji su ga udomili, lepo ugostili, družili se sa njim. Što je najvažnije, on je svuda lepo dočekan, svi su se divili njegovoj rečitosti, blagoj naravi i mudrosti. Imao je i malih neprilika na tim putovanjima, kada je opljačkan i pokraden ili kada je preživeo buru na moru, u kojoj se jedan sveštenik neprestano sebično molio za svoj život, a koga je Dositej prekorio jer to nije iskrena molitva, nego sebičluk. Međutim, njegova putovanja su od velikog značaja. Na svim tim putovanjima saznaje nešto novo, izučava jezike, a onda kada ih usavrši, on izučava nauke.
Njegova želja za naukom ne prestaje. On shvata značaj obrazovanja i pismenosti i nepresrano izlaže svoje ideje i misli o tome. Na nekim putovanjima imao je prilike da bude dobro udomljen i da jezik uči u kući bogatih građana čiju je decu podučavao. Na svim putovanjima i u razogovoru sa svim osobama koje je upoznao, Dositej se dotiče najrazličitijih tema, o životu i smrti, prirodi, ljudskim strahovima, o veri i praznoverju, o braku, deci, vaspitanju, školi, nauci. Priseća se i svoje porodice, o kojoj govori sa najviše ljubavi.
Sve te putopisne opservacije i zapisi, imaju cilj da prikažu težnje i ciljeve, ali i najrazličitije događaje u životu Dositeja Obradovića, njegovog poimanja o pravim vrednostima koje treba da budu utemeljene u život svakog čoveka. Stoga, zasluga Dositeja Obradovića je velika, i to ne samo u okrilju obrazovanja za koje se zalagao, diplomatiji i ministarstvu, već kao centralna ličnost srpskog prosvetiteljstva i važna ličnost celokupne srpske književnosti.
