Početna Zabava Radoznalac Životni put Vuka Karadžića po godinama (Biografija)

Životni put Vuka Karadžića po godinama (Biografija)

55
0
PODELI
foto: wikimedia.org
foto: wikimedia.org

1787.

U malom selu Tršić kod Loznice rodilo se u porodici Karadžić šesto dete. U to vreme mnoge bolesti napadale su decu, pa se u narodu verovalo da zli dusi, veštice i kojekave karakondžule dave decu dok su još mala. Kako je petoro dece koje je rodila majka Jegda vrlo rano umrlo, da bi doskočili zlim silama, šestom detetu na krštenju dadoše ime Vuk – „da bude otporan kao gorski kurjak, da ga se boje i uklanjaju mu se s puta svakojake veštice, da ga niko ne ugrabi“. Tako Vuk Stefanović Karadžić, kasnije veliki reformator u oblasti naše pismenosti, uspešno savlada sve nevolje i uroke koji decu od rođenja prate.

Još dok je bio malo dete, Vuk je naučio lepo čitati i pisati. Prvi mu je učitelj bio njegov rođak Jefta Savić zvani Čotrić . A čime se pisalo? Razmuti se barut u vodu i uzme parče hartije za patrone. Najradosniji je Vuk bio kada je dobio prvi bukvar: idući po seoskim puteljcima i listajući bukvar sa raznim sličicama mali Vuk nije propuštao da nekoga upita da li dobro čita ovo ili ono. Najčešće su to bili kaluđeri ili trgovci. Veoma često se dešavalo da je od trgovaca dobijao odgovor: „Bogme, sinko, ne znam ni ja“ .

1795.

Kad je Vuku bilo sedam godina neki Grgurević otvori malu školu u Loznici. Na nagovor majke Jegde, posla i Stefan svog sina u tu školu, a škole nisu u to vreme bile kao danas. „U školi su djeca morala da sjede od jutra do večeri, a kad uče morala su u glas vikati… Učitelj je imao čudnu naviku: subotom u podne da bi djeci uterao pamet u glavu, tukao bi sve đake redom. Bez ikakve krivice. Zato je subota nazvana: SUBOTA – ĐAČKA BUBOTA.  Bilo je tako sve do onog trenutka kada je učitelj saznao da mali Vuk zna celu „bekavicu“ (azbuku), i da je već dobro naučio „časlovac“. Ali, opasna bolest – kuga – dođe glave mnogima u Jadru. Rastera učenike pa i Vuka otera kući.

1796-1806.

Stefan Karadžić sačeka dva – tri meseca pa posla svog sina u manastir Tronošu. Učenici su u manastiru učili, ali su svakodnevno radili i mnoge druge poslove: napasali manastirske koze i svinje, pojili manastirske konje, kupili seno i šljive, čistili, ložili peći. Tako je i Vuk morao da čuva koze, dok je njegov otac plaćao čobanina za svoje. „Kad je tako, moj sine – rekao je otac Vuku – idi –kući i čuvaj naše koze!“ I pored svega, Vuk je u manastiru dosta naučio…

Manastir Tronosa (wikimedia.org/Vanilica)
Manastir Tronosa (wikimedia.org/Vanilica)

Kao sedamnaestogodišnjak pročuo se kao vrlo učen čovek. Bio je poštovan i pored svoje mladosti. Na svadbama i slavama davali su mu uvek počasno mesto, a na seoske sastanke je pozivan umesto oca. Čak je i sam tršićki spahija, Sulejman-beg Alajbegović, kad bi svake godine dolazio iz Hercegovine da kupi uobičajeni danak od seljaka, pozivao Vuka k sebi kao pisara, te ga je, u znak zahvalnosti i poštovanja, postavljao za „sofru“pored sebe.

Majka i otac su se ponosili svojim sinom. Jedino je Jegdu mučilo to što je Vuk ostao mali prema svojim godinama, ali ju je tešila poslovica: „I dukat je mali novac ali vredi više od talira“.

1806-1807.

Vuk Karadžić živi u Petrinji gde uči nemački jezik.

1807-1808.

U Loznici je pisac u štabu Jakova Nenadovića.

1808-1809.

Vuk je pisar u Sovjetu i polaznik Velike škole koju je 1808. godine otvorio Dositej Obradović u Beogradu. Bio je i u Sremskim Karlovcima gde uči latinsku, slovensku i nemačku gramatiku.

1809-1810.

Počinje da mu se grči noga i on odlazi u banju Mehadiju kod Temišvara i Budimsku banju gde pokušava da se izleči . Godine 1810. vraća se u Beograd i radi kao učitelj u jednoj osnovnoj školi .

1811-1813

Glavni nadzornik carine u Timočkoj krajini.

1813-1818.

Posle sloma Prvog srpskog ustanka, Vuk odlazi u Beč. Tu se susreće sa Jernejem Kopitarem koji mu daje ideju za rad na folkloru. Nekoliko puta dolazi u Srem, a u Beču, 1814. izdaje „Malu prostonarodnu slavenoserbsku pesmaricu“ i prvu gramatiku.

1818-1819.

Vuk se u Beču 1818. godine oženio Anom Kraus, sa kojom je kasnije imao trinaestoro dece od kojih su ga samo dvoje nadživeli: kći Mina i sin Dimitrije. Iste godine izdaje “Srpski rječnik” i odlazi u Rusiju da stupi u vezu sa ruskim intelektualcima. Posećuje Petrograd, Moskvu, Tulu, Kijev.

1820- 1821.

Boravi u Srbiji (Požarevac, Kragujevac, Beograd i druga mesta), gde skuplja narodne umotvorine. 1921. vraća se u Beč.

1822-1823.

Iz Beča, gde živi u velikim materijalnim neprilikama, Vuk Karadžić, na poziv bogate srpske porodice Demelić, odlazi u Panjevu kod Temišvara da bi se prehranio i oporavio.

Nemački pesnik Gete, Vukov prijatelj (wikimedia.org/javno vlasništvo
Nemački pesnik Gete, Vukov prijatelj (wikimedia.org/javno vlasništvo)

1823-1824.

Iz Panjeve, Vuk putuje u Nemačku. U Vajmaru se susreće sa Johanom Volfgangom Geteom, najvećim nemačkim pesnikom i jednim od najvećih lirskih pesnika u svetskoj književnosti. Sa jednim od Braće Grim obilazi Lajpcig, Berlin i druga mesta u Nemačkoj u kojoj izdaje tri zbirke narodnih pesama jer mu u Beču cenzura ne dozvoljava da ih štampa. Godine 1824. Vuk se, preko Drezdena i Praga, vraća u Beč.

1825-1826.

Tokom ovih godina Vuk je dolazio u Slavonski Brod. U Budimu traži mesto korektora, a u isto vreme dobija penziju od ruskog cara zbog zasluga na književnom poslu u iznosu od 100 dukata godišnje.

1827.

Na poziv kneza Miloša dolazi u Srbiju i sa njim pregovara o nabavci jedne štamparije u Austriji. Kasnije Miloš odustaje od ove nabavke i Vuk se neobavljena posla vraća u Beč.

1828-1831.

Opet na poziv kneza Miloša, Vuk Karadžić u Kragujevcu radi na sastavljanju Zakona za Srbiju koji je, ustvari, prevod Napoleonovog krivičnog zakona.

1832-1834.

Vuk u Beču izdaje četvrtu knjigu narodnih pesama.

1834-1836.

Njegoš poziva Vuka u Crnu Goru. Zime provodi u Dubrovniku zbog blaže klime, a u ostalim godišnjim dobima po Crnoj Gori i Dalmaciji sakuplja narodne umotvorine. U međuvremenu, Vuk dobija penziju od kneza Miloša u iznosu od 15 talira godišnje. Godine 1836. u Beču izdaje knjigu narodnih poslovica.

1841.

Sa nekoliko ruskih naučnika preduzima put po Crnoj Gori, Lici, Dalmaciji i Srbiji.

1844.

Od kneza Mihajla dobija stalnu pomoć u iznosu od 600 talira godišnje za izdavanje knjiga.

Spomen park Trsic (wikimedia.org/Vanilica)
Spomen park Trsic (wikimedia.org/Vanilica)

1846.

Prvi put posle 37 godina Vuk Karadžić posećuje svoje rodno mesto Tršić.

1852-1859.

Vuk povremeno boravi u Beogradu, Šapcu i Loznici.

1861.

Preko Trsta Vuk Karadžić dolazi u Zadar i okolinu, a zatim u Banju Topusko i Zagreb. U Zagrebu ga proglašavaju počasnim građaninom. Odatle opet odlazi u Crnu Goru i kasnije u Beograd .

1862.

Iz Beča preko Zagreba dolazi u Beograd odakle sa knezom Mihajlom putuje u Tršić. Veoma brzo poslom odlazi u Crnu Goru gde boravi izvesno vreme, vraća se u Beograd i odlazi u Beč.

1863.

Iz Beča Vuk putuje za Novi Sad, Rimske Toplice, Beograd, Kotor, Cetinje, vraća se u Beč.. Ovo je bilo poslednje Vukovo putovanje.

1864.

Vuk Stefanović Karadžić umire u Beču, u svojoj 77 godini. Ostavio je iza sebe dragocena dela zbog kojih je svrstan u najznamenitije ličnosti ne samo u našoj zemlji, već i u svetu. Njegov rad i njegovo stvaralašto ostavili su vidljiv pečat u reformi našeg jezika i pismenosti.

1897.

Trideset i tri godine posle smrti, posmrtni ostaci Vuka Stefanovića Karadžića preneti su iz Beča u Beograd i sahranjeni u Sabornoj crkvi.

 

 

OSTAVITE ODGOVOR