Početna Škola Analiza lika “Zločin i kazna” prepričano delo + analiza likova

“Zločin i kazna” prepričano delo + analiza likova

809
0
PODELI

Dostojevski pripada epohi klasičnog realizma u ruskoj književnosti. Međutim, svojim radom i književnim stvaranjem ostavio je neizbrisiv trag u celokupnoj svetskoj književnosti. Njegov književni rad dotakao se brojnih tema, ali jedna od najzastupljenijih je socijalna nepravda koja uzima čoveka kao žrtvu.  Njegovi ljudi su poniženi i uvređeni, njih je pokosila nepravda, nemaština, ali ipak imaju dostojanstvo, umeju da se bore. Na izrazito realan i upečatljiv način Dostojevski slika svoje likove. On pažljivo prati njihovu psihologiju i unutrašnje stanje. Zbog vrhunskog poznavanja ljudske prirode smatra se i osnivačem modernog psihološkog romana. S razlogom su brojni istaknuti kritičari i proučavaoci govorili o Dostojevskom kao psihologu i najvećem misliocu tog vremena.

O romanu Zločin i kazna

Roman Zločin i kazna je izuzetno je vredno delo, ne samo prema radnji koja je autentična, realna, savršeno prikazana, nego i prema pitanjima i problemima koje roman pokreće. U odnosu na njih treba ukazati i na žanrovsku raznovrsnost romana. Gotovo svi kritičari se slažu da je roman Zločin i kazna na prvom mestu psihološki roman, takođe i roman lika, s obzirom na to da je težište na jednoj ličnosti – glavnom junaku Raskoljnikovu. Pažnja je posvećena njegovom delanju, unutrašnjim borbama, svesnim i nesvesnim postupcima i načinu na koji živi sa svojim grehom. Za roman takođe možemo reći i da je socijalni, jer pokazuje široku sliku društva koje je podeljeno na bogate i siromašne. Siromašni su izloženi strahotama nemaštine, gladovanjem i neuglednim izgledom. Pored pokrenutog socijalnog pitanja, roman pokreće i pitanja ljudske egzistenicije  (etička, psihološka, filozofska…), te se može označati kao problemsko-filozofski. Takođe, na osnovu vođenja priče i načinu na koji je razvijena fabula, roman je i kriminalni, a ne sme se zanemariti ni to da je zločin izvršen zbog idejnih pobuna, te je i idejni.

Roman ima veoma jednostavan siže: Rodion Romanovič Raskoljnikov, mladi i siromašni student, okružen socijalnom nepravdom – siromaštvom i bedom, da bi dokazao sebe kao neobičnog čoveka, koji sme da učini prestup, ubija babu Aljonu Ivanovnu, zlobnu i pohlepnu zelenašicu, čiji će stan opljačkati i odneti novac i druge dragocenosti. Da bi uklonio svedoke, ubija i njenu nedužnu sestru  Lizavetu. Ovaj zločin biće polazna tačka za sva ostala dešavanja u romanu. Od tog trenutka kreću unutrašnje brobe u Raskoljnikovom ne tako spokojnom životu. Predati se ili sačuvati tajnu, pomiriti se sa činjenicom da je ubistvo grozan zločin i da se kazna mora platiti ili jednostavno postati ravnodušan – sve su to pitanja koja je sebi postavljao i uvek bi iznova nailazio na besmisao, rastrzanje, nemir – za njega rešenje kao da nije postojalo ili ga on nije mogao pronaći.

Socijalni kontekst i Raskoljnikov zločin

Na samom početku romana data je slika Raskoljnikovog života – veoma lep mladić, pametan, pun samopouzdanja i ambicija, ali ograničenih mogućnosti, jer je okružen siromaštvom, pritisnut bedom i to je ono što ga kida i razjeda. On je osetljiv na spoljašnja zbivanja, razočaran je nepravdom i razlikama među ljudima. Prezriv je i netreperljiv prema društvu. Izbegava susrete sa gazdaricom jer joj duguje kiriju, a kako nema novca da joj plati dosadilo mu je i njeno gunđanje, prekori i pretnje. Beda u kojoj se našao utiče i na njegovo odevanje, jer nosi pocepana i neugledna odela, a i na ishranu takođe, jer je više gladan nego sit. Sve to čini Raskoljnikova da se oseća poniženo, inferiorno, usamljeno i da počne da traži izlaz iz svega toga. Siromaštvo je polazna motivacija za ono što će kasnije učiniti, obeležiti njegov život.

Kako izlaz iz takvog položaja nije mogao da nađe, predao se moći babe Aljone, zelenašice, žene na lošem glasu, žene koja je uništila brojne živote, vodeći ih u potpunu propast. Raskoljnikov je kod nje često odlazio, nosio joj različite dragocenosti u zalog, a ona mu je davala novac za njih, prodavala ih po nižoj ceni, radila sebi u korist i što je najgore, ponižavala ne samo njega, nego svakog ko bi kod nje došao. Njena prevlast nad njima učinila je da se osećaju tako sitnim i bednim ljudima, koji dolaze za milost njoj, moćnom i pohlepnoj dobrotvorki. To je psihički uništavalo Raskoljnikova, te on počinje da stvara ideju o tome kako će ubiti babu, a njenim novcem spasiti brojne siromašne ljude.

Njegov zločin motivisan je i time što je njegova sestra Dunja primorana da se uda za bogatog Lužina kako bi porodicu izvukla iz materijalne bede, a ujedno i pomogla bratu. Njega to boli. On je očajnički povređen time što će sestra biti žrtva, a na neki način sve to je zbog njega. Takođe će njegov zločin biti motivisan slikom koja razara, a tiče se poznanstva sa Marmeladovim, koji je pijanica i skitnica, čija porodica propada, deca gladuju, a kćerka se bavi prostitucijom kako bi pomogla ocu, maćehi, bratu i sestrama.Trenutak posle smrti Marmeladova je takođe veoma težak, socijalno obojen, možda i najjeziviji u romanu. Dešava se nakon njegove smrti i sahrane, kada su njegova žena i deca primorana da napuste kuću koju su iznajmljivali i kada odluče da pomoć potraže na ulici, proseći i čekajući nečiju milost. To nije bio postupak koji je tražio zaista pomoć i sažaljenje, nego postupak koji progovara o užasnim socijalnim bedama i razarajućim istinama.

Nepravda sa kojom se Raskoljnikov susreo snažno je uticala na njenovu ličnost. Ona ga menja. On ubija. Ali zbog čega ubija?

U jednom razgovoru sa Sonjom, koja na sve načine pokušava da ga razume, on joj objašnjava pobude koje su ga navele da ubije. Iako je delovalo da je to uradio zbog novca, razlozi su sasvim drugačiji. On ne navodi nemaštinu i glad kao motiv, nego želju da se iskorači iz norme, da se usudi, da uradi to pošto-poto, da proveri sebe da li sme i može. Kompleks inferiornosti koji je u Raskoljnikovoj ličnosti tako duboko uronjen, stvorio je želju za samodokazivanjem. Njegova neobična podela na obične i neobične ljude, pokazuje da on gaji prezir prema svom karakteru, svojoj ličnosti, jer on teži da dozna da li je vaš lli čovek. Ipak, ono što je najbitnije jeste i to da je svestan zločina. Svestan je da se usudio i uradio to, ali da to nije bio kraj. I on sam Sonji priznaje da je ubistvom babe Aljone ubio sebe.

Raskoljnikov posle ubistva

Momenti koji će bitno obeležiti roman mogu se uslovno podeliti na tri: Raskoljnikova misao o ubistvu, ubistvo, trenuci posle ubistva.

Sve ono što je usledilo posle ubistva, važno je uticalo na njegov život. On gubi smisao, razara se, postaje mračna i nemirna mrlja koja ne da mira. Strah, nemiri, savest – svakodnevni pratioci Raskoljnikovog života. Da li priznati ubistvo i predati se ili sačuvati tajnu, nastaviti dalje – neka su od pitanja koja on sebi postavlja.

Ipak, svako pitanje je praćeno drhtavicom, znojem, nemirnim snom, jer više ništa nema mir i spokoj. On ne može da spava, ne može da jede, da normalno funkcioniše. Često ima bunila, halucinacije, povremeno se onesvesti, trese se, pa je na trenutke svestan i pribran i onda ponovo pada u melanholična i paranoična raspoloženja. I onda kada je sasvim siguran da policija zna da je on ubio babu i njenu sestru, on se istovremeno oseća napeto i uplašeno, ali oseća i neko olakšanje i mir. Sve je u njegovoj ličnosti čudno, pomešano, toliko jako i intenzivno da potvrđuje Dostojevskog kao vrhunskog psihologa. Raskoljnikov krije zločin, trudi se da bude pribran, izbegava društvo, u razgovoru sa vlastima izbegava zamke i deluje kao da ne zna o čemu je reč, a onda poneki njegov postupak sasvim nesmotren i neobjašnjiv identifikuje ga kao potencijalnog zločinca. On krije da je ubio babu, a onda ode u njen stan, obilazi mesto zločina, raspituje se o lokvama krvi, izgubljenim minđušama, dajući povoda da drugi pomisle da je on ubica.

Njegova duševna katastrofa odražava se i na odnos sa porodicom i prijateljima. On pokušava da ih udalji od sebe, ne mari ni za koga, odbacuje svaku pomoć. Nijednog trenutka neće poželeti da mu oni pomognu. Tek odnos sa Sonjom menja tok dešavanja. N iako drugi naslućuje da je na njegovoj duši težak zločin, on to priznaje jedino njoj. Poverava joj svoju tajnu, ali ponovo odbija pomoć. Čak se i u nekim trenucima dvoumi, jer ga ona savetuje da prizna zločin, takođe tvrdi da će biti uz njega, da ga nikada neće napustiti. Svojom vedrinom i snažnom verom u Boga, u njegovu pravdu ona želi da pomogne Raskoljnikovu. Pruža mu krst, kao simbol pokajanja i iskupljenja za učinjeni greh, a on ga posle dužeg odbijanja konačno prihvata.

I tek na kraju, kada više nije mogao i kada su njegove muke i duševne patnje, nemiri, strahovi i savest učiniči svoje, on odlučuje da prizna. Vest o samoubistvu Svidrigajlova, uzbudila ga je i iznenadila i on se vraća natrag u stanicu i priznaje: “Ja sam ubio sekirom babu-činovnicu i njenu sestru Lizavetu, i opljačkao ih.” Fizički i duševni slom, stalne promene raspoloženja, aluzivna naslućivanja, halucinacije, strah, konačno su okončani.

Raskoljnikov je priznao zločin i dobio kaznu, ali se nije pokajao. Naprotiv, bilo mu je žao što nije uspeo da izdrži do kraja, jer je time potvrdio sebe kao običnog čoveka. Ipak, pitanje slabosti kojom bi se tumačio njegov postupak da se preda ima u osnovi etički problem. I hrišćanska etika je dovedena u pitanje, zanemarena, jer ako važi: “Ne ubij”, “Ljubi bližnje svoje”, zašto je onda Raskoljnikov ubio, povredio majku i sestru, odbacio prijatelje, povredio Sonju? Ako jevanđeljska teza glasi: “Sva deca su ravnopravna”, kako onda to su Marmeladova deca gladna, bosa, prose na ulici, Sonja mora da prodaje svoje telo da bi spasila porodicu, Raskoljnikov je siromašni student. Svi aspekti romana snažno su prožeti nekim pitanjem i problemom. Psihološka analiza jednog zločina osnova je za priču, dok moralni, društveni i drugi problemi čine njenu okosnicu.

Funkcija sna u romanu

Dokazano je da snovi imaju jaku psihološku funkciju i da su oni odraz čovekovih želja, mogućnosti, težnja i nesvesnog. Tako su snovi za Raskoljnikova veoma značajni, jer će oni ujedno pokazati njegov strah, želju, potajna razmišljanja i dvoumljenja. San koji prikazuje ubistvo konjčeta sekirom, snažno je uticao na to da se budući ubica zapita da li treba da ubije, ali to nije bilo ni potpuno pitanje, više aluzija na oko što će se desiti, jer je on svestan da će i on ubiti sekirom. Čak se ništavno i zagonetno pita da li je moguće da će on to zaista uraditi. To je ujedno i bio neki znak, ali na prvom mestu je označio da se Raskoljnikov boji, dvoumi, nije siguran u svoju odluku, a ipak je želi sprovesti u delo. Nakon zločina on sanja babu kako se smeje, a on je udara sekirom po glavi i ipak je ne može ubiti. Njeno cerekanje i nemogućnost da je mrtvu ponovo ubije govori Raskoljnikovu o tome da ne može pobeći od svoje krivice, zločina koji je počinio. On je ubica i to je duboko utkano u njegove misli.

 

OSTAVITE ODGOVOR