U sastavu Ruske federacije, najveće države na svetu je i Sibir. Zahvata ogromno ledeno prostranstvo (deset miliona kvadratnih kilometara), skoro jednu četvrtinu čitave Azije, najvećeg kontinenta po površini a i po broju stanovnika.
Prirodna bogatstva Sibira su ogromna: četinarske šume (tajge), ugalj, nafta, gas, obojeni i plemeniti metali, retki minerali. Mnogo je reka i jezera u Sibiru. Tamo se nalazi i jedna od najneobičnijih vodenih masa na svetu – Bajkalsko jezero. Sibirci ga često nazivaju svojim morem.
Bajkal je u svakom smislu jezero superlativa. Bajkalsko korito je toliko veliko da bi svim rekama na svetu trebalo oko godinu dana da ga popune. Više od 300 reka se uliva u Bajkalsko jezero, a samo jedna se izliva iz njega. U pitanju je reka Angara, koja se uliva u Arktički okean na severu.
Bajkalsko jezero predstavlja najveći rezervoar slatke vode i najdublje je jezero na svetu – njegova najveća dubina je 1642 metara, sa dnom na dubini od 1181 metara ispod nivoa mora. Voda Bajkalskog jezera se koristi za piće. U jezeru se nalazi 27 ostrva od kojih je najveće Olhon. U njemu ima 1800 biljnih i životinjskih vrsta, od kojih tri četvrtine ne živi nigde drugde na našoj planeti. Tuljani i neke vrste riba, kojih po pravilu ima samo u slanoj vodi, ovde sasvim normalno obitavaju. Čuvena je bajkalska foka, to je jedina vrsta slatkovodne foke na svetu.
Zimi se jezero ledi do dubine od 1 metra i ostaje zaleđeno od januara pa sve do maja. Tokom zime, kada je cela površina jezera prekrivena debelom ledenom korom, meštani režu kocke leda i raznose na prodaju po okolnim naseljima.
Godine 1996. jezero je stavljeno na listu svetske baštine.
Golomjanka
Posebnost Bajkala je riba golomjanka koja živi u dubinama koje mogu da razmrve i čeličnu cev. Putnik Beset Digbi piše da ovu ribu niko nije video živu. Dalje piše: “ Izgleda da je ubijaju udari snažnih priobalnih talasa. Ta mala riba duga je samo nekoliko centimetara. Meso joj je toliko mekano i masno da se topi kao puter. Čak i sunčeva svetlost je dovoljna da svede ovu malenu ribu na samo glavu, kičmu i mlohavo parče kože, potopljene u barici ulja. Posle nevremena domoroci je traže pored obale, ponekad je istope kako bi dobili ulje za lampu, a ponekad je pojedu.”
Prema predanju o tom stvorenju, “posle vulkanskih potresa mnoštvo golomjanki biva ponekad izbačeno na površinu. Tunguski domoroci prepričavaju jednu staru legendu, koja se generacijama prenosila, o tome kako su planinske bujuce obrušavaju kroz podzemne ponore koji vode do dna jezera i izbacuju na površinu te ribe iz velikih dubina, gde one izgleda žive.”
