Žuća, veseli ovčarski pas, odveden je da čuva vinograd. U jednom uglu vinograda, do druma kojim prolaze skitnice i lopovi, namjestili su pseću kućicu, pored nje su udarili kolac, za kolac su svezali lanac, a na kraju lanca – Žuću. U vinogradu nema ni ovaca, ni mačaka, ni ostalih pasa – ničega, i zato je Žući bilo strašno dosadno. Da laje na cvrčke – ne ide, to nikad ne rade pristojni ovčarski psi; da obnoć broji zvijezde – sačuvaj bože, da skiči – uzalud. Elem, prava nevolja, pa to ti je.
Sjedi tako Žuća pred kućicom, gleda jednim okom u nebo, pa onda sa oba oka osmotri drum, da vjetar slučajno ne bi nanio kakvog kradljivca grožđa. Ali kao za pakost, nikog ni na nebu, ni na drumu.
– Au-vau, ko će ovako sam živjeti – zijevnu on od puste dosade progutavši zauzgred jednu bezobraznu muvu. – Baš je teško biti sam.
– Niste sami, mnogopoštovani – začu se iza njega nečiji sitan učtiv glas. – Tu je još i moja neznatna malenkost.
Žuća se iznenađen okrenu. Na vrh gomilice izrivene zemlje stajala je jedna mlada krtica i začuđeno ga gledala.
– A ko si ti? – obradova se Žuća neobičnom gostu. On dotad ne bijaše vidio nijednu krticu.
– Ja sam, uvaženi prijatelju, krt koji živi pod zemljom. Zovu me Dvaput Dva Jeste Pet.
– Dvaput Dva Jeste Pet – začuđeno promrmlja Žuća koji je inače odlično znao račun. – Čudno ime, druže, a uz to još pogrešno.
– Možda je zaista tako, veleučeni – skromno priznade krt. – To ime dao mi je naš učitelj iz Velikog Krtičnjaka zato što slabo znam račun.
– Aha, aha! – uskliknu Žuća. – Sad razumijem. Ti si, dakle, nekakav opasan račundžija.
– Tako je, premudri. A ko ste vi, ako smijem da znam? Nikad još ne vidjeh tako veliko stvorenje.
– Ja sam ovčarski pas, zovu me Žuća. Čudiš se koliki sam? A šta bi tek rekao da vidiš mog brata. On je dugačak dvaput toliko koliko polovina mene.
– Jao, jao, ta nije mogućno – zaprepasti se krt. – To je onda prava grdosija.
– Tako je, druže – nasmija se Žuća raspoložen da zbija šalu s rđavim račundžijom. – A kako bi se tek ti začudio, kad bih ti ispričao kako sam jurio strašnu zvijerku kratkouhog i dugorepog zeca.
– Hajde pričaj, veleumni – zamoli na Dvaput Dva Jeste Pet, koji je neobično volio priče.
– Dobro, slušaj. Poranim ti ja jednog jutra i to vrlo rano, tačno u pet sati i stodvadeset minuta, preskočim baštenski plot visok triput po četvrtinu metra i – bub u baštu. Kad tamo, ima šta i da se vidi. U kupusu gricka strašna zvijerka zec. Uši mu dugačke dvadeset i dva decimetra manje dva metra, a rep, strašno dugačka repina, čitav metar manje devedeset devet centimetara.
– Auh, auh, da strašne zvijerke, da grdnog reponje! – prenerazi se Dvaput Dva Jeste Pet.
– Nije to ništa, moj druže – nastavlja Žuća. – Ja zalajah tako gromovito da se čulo deset puta manje od deset kilometara, zadrhtaše sve zvijezde koliko ih je god toga jutra bilo na nebu, a moj ti zec, kad to ču, skoči, skoči čitav jedan hiljaditi dio kilometra, a ja ne bio lijen, pa i ja skočih čitav metar, a zec opet hiljaditi dio kilometra, a ja opet jedan metar…
– I zec, razumije se, pobježe, jer je bio mnogo brži – uskliknu Dvaput Dva Jeste Pet.
– Jeste vraga. A ja ti onda prikupih svu svoju snagu i skočih devet stotina i devedeset i devet milimetara.
– I prestiže zeca – obradova se krt.
– Ama ni blizu – nastavi Zuća. – Moj ti zec onda stade da skače četiri puta po četvrt metra, a ja samo dvaput po pola metra… Jurili smo se tako dvadeset i pet sati manje jedan dan i zec mi već bijaše odmakao stoti dio metra.
– Jao, jao, koliko ti je samo odmakao – začudi se mladi krt. – Pa da li si ga ikad stigao?
– Da li sam ga stigao? Evo, pa sam izračunaj. Kad smo stali da trčimo, on je bio deset metara ispred mene, a dok smo trčali, on je pretrčao deset kilometara, a ja pet puta po dva kilometra više deset metara. Sad ti je jasno, da li sam ga stigao.
– Auh, pa odmah se vidi da si ga prestigao i to vrlo mnogo.
– Prestigao! Čuješ, mladiću, pogriješio je onaj ko ti je dao ime Dvaput Dva Jeste Pet. Ja bih te nazvao Dvaput Dva Jeste Šest. Baš ništa ne znaš računa.
– Ček, ček, zbunio sam se – promuca krt i stade u sebi da računa. – Aha, sad znam, on je tebi daleko izmakao.
Žuću začudi toliko neznanje.
– Izmako! E, ti si pravi Dvaput Dva Jeste Sedam.
– Pa šta je onda bilo? – plačno upita radoznali krt.
– Šta je bilo? Da znaš samo šta je dalje bilo. Ah, to je najdivnija priča koju su ikad čule uši, ali ja ti je neću kazati sve dok ne naučiš dobro da računaš i dok sam ne izračunaš da li sam stigao zeca. A kad sve to lijepo svršiš, dođi k meni pa ću ti pričati priču o mački i goveđoj glavi. A sad, doviđenja, neću više da razgovaram s neznalicom. Kad naučiš da računaš, prijavi se.
I Žuća dostojanstveno uđe u svoju kućicu, a Dvaput Dva Jeste Pet vrati se pokunjen u svoju rupu i ode u mjesto Veliki Krtičnjak, da traži učitelja.
Sljedeće godine Dvaput Dva Jeste Pet došao je u posjetu Žući, ali sa novim imenom; zvao se Dvaput Dva Jeste Četiri. Postao je najbolji račundžija među svim krticama i Žuća mu je nastavio priču o sebi i zecu, o mačku i goveđoj glavi i još o mnogim stvarima koje je mogao da zna samo jedan stari ovčarski pas koji je čuvao stado toliko godina, da je već dobio i pseću penziju i otišao da čuva vinograd.
