Za priču pod nazivom “Blago” Belma Husović učenica Srednje medicinske škole iz Novog Pazara dobila je pohvalu na našem konkursu pod nazivom „Podeli dar“. Literarni konkurs „Podeli dar“ je konkurs za dečje radove na slobodnu temu i aktuelan je čitave godine. Svakog 1. u mesecu pravimo presek i biramo najbolje. Ovaj rad je dobio pohvalu u kategoriji srednjoškolaca. Čestitke Belmi.
Blago
Priče…Priče su život, a život je jedno veliko iskušenje i veliki ispit. Priče mogu podučavati, ispravljati greške, osvetliti tamu, pročistiti srce, biti duševni zaklon, zaceliti rane.
Živeti u gradu punom zidina, betona, za nekog ko voli prirodu i njene lepote prilično je teško. U svakom dvorištu, bašti, u svakom stablu tražim utehu i mir – spokoj. Na neki način u njima vidim prošlost – nečije životne priče skrivene od tuđih pogleda i ušiju. Zato me privlači priroda, šume, dolovi, brda i planine. Tu je skrivena prošlost mojih dedova i najlepše tajne mog zavičaja.
Moj zavičaj je pun tajnovitih priča, raznih legendi koje se prepričavaju s kolena na koleno. Jedna od njih je i priča o skrivenom blagu za koju sam čula od mog dede. On kaže da je najveće životne tajne kao mali spoznao na pijaci, među vrednim seljanima. Često je odlazio na pijac, baš zato što je voleo da sluša njihove razgovore dok su vadeći krompire i jabuke iz platnenih vreća pripovedali o davnim vremenima. Među svim tim pričama izdvojila se jedna – priča o zakopanom blagu. Tu priču deda je čuo dok je jedan seljanin pokušavao da nahvali kupcu kvalitet svojih proizvoda, te je sav ponosit rekao da su njegovi krompiri rasli pored ćupa punog zlata. Moj deda je dobro poznavao tog čoveka – bio mu je otac, ali mu je bilo čudno da nikada do tad nije čuo priču o zakopanom blagu.
Da li zbog njegove nestašne prirode ili istraživačkog duha, ali ta priča je sve do tog trenutka skrivana od njega. Deda je bio iznenađen, ali je skrio pogled od svog oca koji ga je tad preteći pogledao. Čuvao je tajnu o zakopanom blagu sve dok jednog dana jedna devojčica nije došla u jedno malo mesto, u staru kuću ispod krša. Zidovi kuće bili su od čakme, a mali prozori odavali su utisak ušuškanosti, skrivenosti. Svetlost koja je nesigurno obasjavala stare zidove delovala je kao putokaz za neke nestvarne predele. Tad me je deda uzeo na krilo i tiho, samo da ja čujem, mi ispričao najlepšu priču koju sam čula do tad – priču o zakopanom blagu. Srce mi je zaigralo neizmernom srećom. Ćutala sam i pažljivo ga slušala.
Pričao je da su Turci bežeći od nekog, u našem selu zakopali ogromno blago u nadi da će se jednog dana vratiti po njega, i da su na mestu gde je blago zakopano posadili bor. Jedini bor u mom selu bio je onaj pored malog potoka koji je tiho rominjao i zaista mi je oduvek bilo čudno otkud potok u ovakvom kršu?!Ali priči tu nije kraj. Po legendi koja postoji blago je prokleto i po dedinom predanju na tom mestu prvo mora pasti krvava glava. Sećam se da mi je tada bilo muka i da sam se sva prestravila, ali kako sam odrastala pomislila sam da je to moj praded morao smisliti kako bi zaustavio burne snove mog deda, te je to ostalo da se priča. Ali ni ja kao ni moj sad već rahmetli deda, nisam imala mira. što sam postajala veća u meni je rasla želja da pođem u potragu za zakopanim blagom, a onda se jednog jutra desilo čudo.
Dok sam ja, sedeći isred stare kuće pod kršom, kovala plan kako da dođem do tog blaga, u našu kuću dođe komšija, dedin najbolji prijatelj, i mom ocu reče da se sinoć kod potoka desilo nešto strašno. Ja poskočih s mesta. On nam ispriča da se sinoć čula velika galama kod starog bora, I da je jutros tamo nađena duboka rupa. Odmah sam odjurila na to mesto, kad tamo… duboka rupa, a iz nje umjesto svetlosti(kako sam ja zamišljala da će biti kad se otkopa blago-kao u crtaćima) isijavala je samo tama. Bila sam zaprepašćena. Setih se da je sinoć bilo uoči Ivanja, i na um mi padoše dedine reči kako se samo tad može doći do blaga, jer se po starom verovanju te noći nebesa otvaraju i da mesta u kojima ima blaga svetle plavičastim sjajem.
“Kako se ranije nisam toga setila”, pomislih. I bi mi krivo.
Dugo sam razmišljala o toj dubokoj crnoj rupi pod starim borom, i nekako zadovoljno ohrabrivala sebe da ima još puno zakopanih ćupova…
