Početna U svetu knjiga Dečije priče Bobilj i Druškan – Sergej Jesenjin

Bobilj i Druškan – Sergej Jesenjin

1399
0
PODELI
Bobilj i Druškan

Živeo je na kraju sela stari Bobilj. Imao je svoju kolibu i psa. Išao je po selu, skupljao parčiće hleba te se tako hranio. Bobilj se nikada nije odvajao od svoga psa, koga je od milošte zvao Druškan. Ide Bobilj kroz selo, kuca u prozor, a Druškan stoji kraj njega i maše repom. Kao da i on čeka da mu udele milostinju. Govore Bobilju ljudi: “Zašto, Bobilju, ne napustiš psa. Ni sam nemaš šta da jedeš.

Pogleda ih Bobilj svojim tužnim očima, dobro ih pogleda, i ništa ne odgovori. Zovne Druškana, ode od prozora i ne uzme ponuđeno parče.

Sumoran je bio Bobilj. Retko je sa kim razgovarao. Nastupila zima, dunula srdita mećava, zavejala sve na zemlji i nanela velike smetove. Gazi Bobilj kroz smetove, opire se o štap, vuče se od dvorišta do dvorišta, a Druškan se ne odvaja od njega. Pribija se uz Bobilja, umiljato ga gleda, kao da bi hteo reći: „Nikome nas dvojica nismo potrebni, niko neće da nas prigreje, sami smo samciti”. Pogleda Bobilj psa dobro ga pogleda – i kao da pogađa njegove misli – pa tiho, sasvim tiho reče: „Nemoj, Druškane, nikad, mene, starca, da napustiš.

Korača Bobilj s psom, i s velikom mukom dođe do svoje kolibe, a ona stara i hladna. Pogleda pod peć, pogleda po kutovima, počeprka ali ni iverke. Pogleda Bobilj Druškana, a on stoji i kao da čeka šta će gazda reći. Veli Bobilj Druškanu:Upregnuću te, Druškane, u sanke otićemo u šumu, nakupićemo granja i drva, naložićemo peć, i grejaćemo u našoj sobici.

Upregne Bobilj Druškana u snake, dotera granja i drva, naloži peć, zagrli Druškana i počne ga milovati. Zamisli se Bobilj kraj peći o svojoj prošlosti. Ispriča starac Druškanu o svom životu. Ispriča o sebi tužnu priču, a kad je dovrši s velikim bolom reče: „Ništa mi ti Druškane, nećeš odgovoriti, nećeš mi reći ni jednu utešnu reč, ali su ti oči pametne… Znam… znam… ti sve razumeš…“

Prestala da fijuče mećava, prestala vejavica, počeše kapi s krova da padaju. Topi se sneg, nestaje ga. Vidi Bobilj da zima prolazi, vidi, i sa Druškanom razgovara.

– Sad će. Druškane, proleće, pa ćemo i mi oživeti. Ogreja jarko sunce, potekoše potočići. Pogleda Bobilj kroz prozor, a zemlja se već ispod prozora zacrnela. Pojavili se pupoljci na drveću, miriše proleće. Ali godine su prevarile bobilja, prolećna lapacica ga je oborila. Počeše noge da ga izdaju, kašalj ga guši, u krstima ga probada, a oči mu se sasvim zamutile. Razboli se Bobilj, ne ustaje, ne silazi s kreveta, a Druškan se od kreveta ne odmiče. Oseća starac da smrt dolazi, oseća, grli Druškana, grli ga i gorko plače.

– Kome ću te, Druškane, ostaviti? Ljudi su nam tuđi… Živeli smo zajedno… Celog života smo živeli, a smrt nas rastavlja. Zbogom, Druškane moj mili, osećam da mi je smrt već blizu, dah mi zastaje u grudima. Zbogom…Dolazi mi na grob i sećaj se svog starog druga. Zagrli Bobilj druškana, čvrsto ga pritisnu na srce, zadrhta i umre.

Mrtav Bobilj leži na krevetu. Druškan shvati da je njegov gazda umro. Ide Druškan iz ugla u ugao, ide i tuguje. Katkad Druškan priđe mrtvacu i žalosno zaurliče.

Počeše ljudi da razgovaraju o tome zašto Bobilj ne izlazi. Dogovoriše se, dođoše da vide. A tamo mrtav Bobilj leži na krevetu, a pored njega njegov pas. Donesoše pokojnika na groblje i zakopaše ga u grob. Umre Bobilj, koji nikome nije trebao, i niko za njim ne zaplaka.

Urliče Druškan na grobu, urliče i zemlju šapama kopa. Hteo bi Druškan da otkopa svoga druga, da ga otkopa i da pored njega legne. Pas se ne odmiče od groba, ništa ne jede, samo tuguje. Druškan sasvim smalaksa. Hteo bi Druškan da kopa zemlju, ali šape ne može ni da pomakne. Srce mu se steže, drhtavica se po leđima širi, spusti Druškan glavu, lagano zadrhta… i umre na grobu.

Cveće na grobu poče da šapuće i ispriča pticama neobičnu priču o prijateljstvu. Dolete na groblje kukavica, tugovala i žalosno nad grobom kukala.

 

OSTAVITE ODGOVOR