Početna U svetu knjiga Dečije priče Božićne priče za decu #2 – Naš Božić (Bora Stanković)

Božićne priče za decu #2 – Naš Božić (Bora Stanković)

810
0
PODELI

More, kakav san! Nedelјa evo ima kako se ne spava. Božićni post se bliži kraju, molili smo se za naše spasenje. Božić dolazi. Ali kako! Nano moja slatka!

Zora puca, dan se dani. Prangija odjekuje i potresa prozore. Sa ulice dopire oštar bat novih cipela.

Više moje glave, do jastuka, poređana odeća i preobuka, od kojih me zadahnjuje miris na čistoću i novo. Ispod ikone pucketa kandilo. A soba topla, oribana, meko nameštena, ututkana. A ti si u kuhinji. Kroz san te čujem kako posluješ unosiš korito, bakrač tople vode. Onda dolaziš k meni, otkrivaš me, podviješ tvoje koščate, smežurane ruke poda me, i onako golišava, ugrejana snom, – dižeš me iz postelјe i uzimaš u krilo, lјubeći me među oči: – ‘Ajde, sine, ustani! Božić došao…’ Ajde, domaćine moj!…

Kupaš me. A zvona zvone! Ne zvone, nego nekako tiho izdaleka, kao svom snagom i nasvestrane bruje, ‘kolebaju se. Kandilo pucketa probija modrina kroz prozore i lomi se sasvetlošću sveće u čiraku. Tamjan se vije i širi daleko, talasasto. A soba miriše. Topla, čista i suva.

Posle pričešća majka je požurila kući. Ja sam se iz crkve vratio kasnije. Kapija širom otvorena dvorište počišćeno. Drva pod strehom naslagana uza zid, panj bačen iza kuće. Ispod stepeništa izbačeno trunje, krpe i ostalo što je bilo pre. Polica se cakli teglama, beli se dugačka a šipoka marama što pokriva testije pune vode. Oko ognjišta krčkaju lonci, a na njemu cvrči pečenje. Ulazim u sobu. Majka me tobož ne vidi. Nešto sprema po rafovima i uređuje šolјe, pribor za kafu i jabuke.

– Hristos se rodi!
Ona se okrene. Pa kad me vidi u svečanom odelu s kićankom očevom, u pojasu, čisto ne verujući da sam to ja, prilazi mi.

– Vaistinu se rodi!… I kao da bi pre ona moju ruku polјubila, tako mi teško pruža svoju i celiva me u čelo, oči, obrve i obraze… Još bi htela, ali ja se trzam. Pružam joj naforu i pitam: da li je ko dolazio? Ali da znate kakvim je glasom pitam. Glasom od koga ona raste i ponizno odgovara:

– Kumašin, sine. Zaustavlјah ih, dok ti dođeš ali nemaju kad. Eto, ostavili su ti narandžu i mnogo te pozdravili… A ti si mi gladan? trgne se ona – A ja te… tugo, tugo, slatko dete moje!

I brzo mi donese šta je pripremila. Jedem. Ona neprestano trčkara oko mene, pazi da ne uprlјam novo odelo i odmah skuplјa rve, da se ne bi poznalo kad ko dođe. A napolјu je sve mirno, tiho. Čuju se svirači iz “gornje čaršije”, što sviraju u gospodskim kućama. Ulicom i ako prođe ko, taj žuri, grabeći da obavi čestit a, pa da što pre ruča, ja i dalјe jedem. Hoću još ali mi ona ne daje:

– Nemoj, dosta je! Pokvarićeš ručak. A i doći će neko.

I onda sklanja jelo od mene. Ja hoću na ulicu, ali mi ona ne da, već mi skida kapu, ponovo očešlјa kosu, prsluk pri grlu razgrne, da mi se vidi nova košulјa, i ostavlјa me u sobi:

-Sedi! Ko će goste da dočeka? Zašto si domaćin. Ja ne mogu. Vidiš da imam posla u kuhinji a nisam ni obučena…

Ja ostajem. Šetam se krupnim koracima po sobi. A soba miriše. Topla je, čista, suva. Kandilo pucketa. Tamjan se vije i širi polako, talasasto. Iz kuhinje mirišu jela. Gosti dolaze. Dočekujem ih. Još s kućnog praga viču:

– Hristos se rodi!

 

OSTAVITE ODGOVOR