Početna U svetu knjiga Bajke Carevo novo odelo – Hans Kristijan Andersen

Carevo novo odelo – Hans Kristijan Andersen

152
0
PODELI

Živeo pre mnogo godina neki car, koji je toliko mnogo voleo lepe i nove haljine, da je sav svoj novac trošio na gizdanje. Nije mario za svoje vojnike, nije voleo pozorište, nije lovio po šumi, osim kad je trebalo da pokaže nove haljine. Imao je po jedno odelo za svaki sat u danu i kao što se za druge careve kaže: „Car je u savetu”, tako se za njega govorilo: “Car je u sobi za oblačenje”. U velikom gradu, gde mu je bio dvor, živelo se vrlo bezbrižno; svakog dana dolazilo je mnogo stranaca, trgovaca i zanatlija, pa jednog dana dođoše tamo i dve varalice. Oni su se izdavali za tkače i govorili da umeju izatkati najlepšu tkaninu, koja se samo može zamisliti. Ne samo da bi boje i šare bile nešto izvanredno lepo, već bi i odelo sašiveno od te tkanine imalo čudnu osobinu: bilo bi nevidljivo svakom čoveku koji nije valjao u svom pozivu ili je bio neizrecivo glup.

“To bi bilo divno odelo” – pomisli car, -“kad bih ga nosio mogao bih da doznam ko u mom carstvu nije sposoban za dužnost koju obavlja. Mogao bih da razaznam pametne od glupih. Ta se tkanina mora odmah izatkati za mene” – i car dade mnogo para dvojici varalica da započnu svoj rad.

Oni namestiše dva razboja i pravili su se kao da rade, ali nisu imali ničega na razbojima. Zahtevali su najfiniju svilu i najčistije zlato, pa su to trpali u svoju torbu, a radili na praznim razbojima do duboko u noć.

“Baš bih voleo da vidim dokle su stigli sa tkanjem!” – mislio je car, ali mu je bilo pomalo hladno oko srca kad pomisli da onaj ko je glup ili ne odgovara svome poslu, ne može da vidi tu neobičnu tkaninu. On je, doduše, verovao da za sebe ne treba da se boji, ali je ipak hteo da pošalje najpre nekog drugog da ispita kako stvar stoji. Svi su u gradu znali kakvu čudnu osobinu ima ta tkanina, i svi su bili radoznali da vide da li je glup ili rđav njihov sused.

“Poslaću tkačima svog starog poštenog ministra”, – razmišljao je car. – “On će najbolje videti kako tkanina izgleda , jer on ima razuma i niko nije savesniji na dužnosti od njega”.

Tada pođe stari časni ministar u dvoranu gde su dve varalice sedele i radile za praznim razbojem.

“Bože me sačuvaj!” – pomisli stari ministar i razgorači oči. -“Ne vidim baš ništa!”- Ali to ne reče glasno.

Varalice ga zamoliše da izvoli prići bliže i zapitaše ga zar nisu lepe šare i divne boje na tkanini. Pri tom su pokazivali na prazan razboj. Jadni stari ministar buljio je oči, ali ništa nije video, jer ničeg nije ni bilo.

“Gospode bože!”-pomisli on, -“znači li to da sam glup! To nikad nisam verovao i to ne sme niko da sazna! Zar sam nesposoban za svoj posao? Ne, nikako ne smem reći da ne vidim tkaninu.”

– Pa zar ništa nećete reći? – zapita jedan od tkača.

– O, divna je! Prekrasna je!- reče stari ministar gledajući kroz naočare. – Te šare, pa te boje! Reći ću caru da mi se neobično dopada!

– Tome se radujemo! -rekoše oba tkača i stadoše da nabrajaju boje po imenu i ističu lepotu šara. Stari ministar ih je dobro slušao da bi mogao to isto reći caru kad se vrati. Tako i učini.

Iz dana u dan varalice su zahtevale sve više para, svile i zlata za tkanje. Oni sve to trpaše u svoje torbe, a na razboj ne dođe ni jedan jedini končić, već su i dalje tkali na prazno. Car pošalje drugog časnog dvoranina da vidi kako napreduje tkanje i da li će tkanina biti uskoro gotova. S njim se zbilo isto što i s ministrom; gledao je i gledao, ali pošto nije bilo ničeg sem praznih razboja, nije mogao ništa ni videti.

– Zar to nije lep komad tkanine! – rekoše obe varalice pokazujući lepu šaru, koja nije ni postojala. “Glup nisam”, -mislio je čovek, -“znači, dakle, da ne valjam na svom poslu. To je , doduše, čudno, ali ne smem dopustiti da se to primeti!”- I tako je hvalio tkaninu koju nije video i uveravao tkače kako se divi lepim bojama i divnim šarama.

– Zaista je  prekrasna, – rekao je  caru.

Svi su u gradu govorili o divnoj tkanini. Tada zažele sam car da je vidi dok je još na razboju. S pratnjom odabranih dvorskih ljudi, pođe dvojici lukavih varalica, koji su tobože tkali iz sve snage, ali bez niti i konca.

– Zar nije veličanstvena? – rekoše ona dvojica čestitih dvorana. – Neka samo vaše veličanstvo pogleda kakve su to šare i boje! – i pokazaše na prazan razboj, jer su verovali da drugi vide tkaninu.

“Šta li je ovo!”-pomisli car. -“Ja ništa ne vidim. To je strašno! Da li sam glup? Da li sam nesposoban za cara? To je najstrašnije što me je moglo snaći!”

– O, vrlo je lepo! -reče glasno, – odajem vam svoje najviše priznanje! – pa zadovoljno klimnu glavom i sta­ de posmatrati prazan razboj, jer nije hteo reći da ništa ne vidi. Svi iz pratnje buljili su u razboj, ali iako ni­ ko nije video ništa, jer ničeg nije ni bilo, rekli su kao i car:

– O, divna je! – i savetovali su ga da prvi put obuče odelo od te nove divne tkanine za veliku svečanost , koja je uskoro trebalo da se održi. – Veličanstveno, divno, izvanredno! – išlo je od usta do usta i svi su se od srca radovali. Car dade svakom od varalica viteški krst, da ga stavi u rupicu od kaputa, i titulu tkača plemića.

Celu noć uoči dana kad je trebalo da se održi svečanost, varalice su presedele, dok im je gorelo šesnaest i više sveća. Narod je mogao da vidi kako se žure da završe carevo novo odelo. Pravili su se kao da skidaju tkaninu s razboja, sekli su po vazduhu velikim makaza­ ma, šili su iglom bez konca i najzad rekli:

– Evo, haljine su gotove!

Sam car dođe tamo sa svojim dvoranima i obe varalice digoše po jednu ruku uvis kao da nešto pri­ državaju, i rekoše:

– Evo čakšira! Evo prsluka! Evo ogrtača! – i tako redom. – Sve je lako kao paučina! Čovek bi pomislio da nema ništa na sebi, ali u tome baš i jeste preimućstvo.

-Tako je, -rekoše svi plemići, ali nisu mogli ništa da vide, jer ničeg nije ni bilo.

– Hoće li sad, vaše carsko veličanstvo najmilostivije, da izvoli skinuti svoje odelo! – rekoše varalice, – da bismo mu obukli novo, ovde pred velikim ogledalom!

Car skide svoje odelo, a varalice su mu tobože davale košulju, čakšire, ogrtač, pa ga obuhvatite oko pojasa kao da mu nešto vezuju, dok se car okretao i vrteo pred ogledalom.

– Oh, kako su lepe haljine! Kako divno stoje! – rekoše svi uglas. – Kakva šara! Kakve boje! To je skupoceno odelo!

– Napolju stoje ljudi sa baldahinom, koji će se nositi nad vašim veličanstvom dok budete išli u povorci! – reče glavni majstor ceremonijala.

-Ja sam gotov! -reče car. -Da li mi dobro stoji? – pa se još jednom okrete pred ogledalom, što je trebalo da znači da dobro razgleda svoje novo odelo. Komornici koji su morali da nose skute, pipali su rukama po podu kao da dižu skut. Išli su držeći ruke u vazduhu, jer nisu smeli dozvoliti da neko primeti kako oni u stvari ništa ne vide.

I tako je car išao nag u povorci pod lepim baldahinom, a narod po ulicama i prozorima je govorio:

– Kako su lepe careve nove haljine! Kako divno stoje! – Niko nije dozvolio da se primeti da u stvari ništa ne vidi, jer bi to značilo da ne valja na svom poslu ili da je vrlo glup. Ni jedno od carevih odela nije imalo toliko uspeha.

– Pa on nema ništa na sebi! – povika utom jedno dete.

– Ovo je glas nevinog! – reče detinji otac i to se brzo pronese po sakupljenom narodu.

– Nema ništa na sebi! Jedno dete kaže da car nema ništa na sebi!

-Pa on zaista nema ništa na sebi! -povikaše najzad svi uglas. A i cara je to mučilo, jer mu se činilo da su u pravu, ali je mislio otprilike ovako: “Sad nemam kud. Moram da izdržim u povorci.” I ponašao se još ponosnije, a komornici su išli za njim noseći skute kojih nije bilo.

 

OSTAVITE ODGOVOR