Kad je Olga izašla iz škole srela je na putu mrava. Setila se da je u školi čula kako ljudi mogu mnogo naučiti od životinja.
-Hm – upita se ona – zar se i od ove bubice možemo nečemu naučiti?
– Mrave – reče mu – šta mogu da naučim od tebe?
– Kako da radiš. Vidiš: ja ustajem rano, a ležem tek kada zađe sunce. Celoga leta se trudim da bih imao šta da jedem preko zime.
Olga pođe dalje. Stiže u baštu gde ugleda pčelu.
– Dobar dan, pčelice – reče Olga.
– Čemu bi me ti mogla poučiti? Pčela brzo odgovori:
– Mnogo čemu, a najviše redu. Pogledaj našu košnicu. Vidi kako je sve lepo uređeno. Svaka pčela radi svoj posao, sve lepo teče i napreduje. Radimo za našu zajedničku kuću.
Blizu košnice je stajao pas. Vrteo je repom i umiljavao se.
– Šaro – reče i njemu Olga – šta mogu da naučim od tebe?
– Da štediš – odgovori pas.
– Vidiš ovu kost koju sam glodao? Ona mi je ostala od ručka. Sačuvao sam je jer će mi zatrebati kad ponovo ogladnim.
– Olga ga pomilova po glavi i uputi se u dvorište.
Pred nju gordo izađe petao i viknu:
Ruske- Kukuriku!
– Kukuriku! – odgovori mu Olga smešeći se.
– Da li i od tebe mogu nešto da naučim?
– Kako da ne – odgovor i petao – pre svega da rano ležeš i rano ustaješ . Znaš poslovicu: ko rano rani, dve sreće grabi.
U kuhinji Olga ugleda mačku, koja se brižljivo umivala.
– Maco – upita je devojčica – čemu ćeš ti da me naučiš?
– Čistoći – odgovori mačka.
– Ja ne podnosim ni najmanju nečistoću na svom telu. Zato po ceo dan ližem svoje krzno da bi bilo sjajno i uredno.
Saslušavši ih sve, Olga zaključi: – Zaista, čovek se ima čemu i od životinja naučiti.
