Pavle, Ilija i Nikša su živeli za one dane kad mame i tate imaju odmor, pa mogu svi zajedno na kampovanje. U stvari, mame i tate su uvek kampovale u Ilijinom i Nikšinom dvorištu, a oni bi predvođeni deda Mladenom išli na plac izvan grada.
To nije bilo lako putovanje, jer je trebalo da se popnu uz jedno veliko i strmo brdo. Ilija je uvek mislio kako najviše na svetu voli kad se zimi sankama niz isto brdo spusti i jedino što ga je održavalo na tom putu uzbrdo bila je pomisao na veliku zelenu livadu i sok i sendvič koje je nosio u rancu.
Pavle i Nikša su sa druge strane samo nešto ćeretali i izgledalo je kao da za njih umor ne postoji. Negde na pola puta, na kraju jedne ulice čekali su ih Kalina i Lazar sa mrežom za leptire i loptom. Pavle i Nikša su im potrčali u susret, a Ilija je pomislio: „Lako je vama da se smejete i trčite. Ja sam najstariji, pa moram o svemu da brinem.“
Deda Mladen je spazio da se Ilija umusio, pa ga je tiho upitao:
„Šta je bilo, Ilija? Jesi li se umorio?“
„Nisam umoran.“, odgovorio je Ilija prkosno.
„Je l’ te muči nešto? Kaži, deki možeš uvek sve da kažeš.“
„Ne muči me ništa.“, rekao je Ika nesigurno. „U stvari, deko… Moram nešto da ti priznam.“
„Slušam te.“
„Pa pogledaj ih! Tako su svi radosni i bezbrižni.“
„A ti nisi?“
„Kako da budem, deko? Ja sam najstariji, neko mora da bude odrastao i da o svemu brine!“, rekao je Ilija važno.
Deda Mladenu je bilo jasno o čemu se radi. Pogledao je u Pavla, Lazara, Nikšu i Kalinu i video nasmejana lica, a onda je pogledao u Ilijine pomalo tužne oči.
„Znaš kako, dekino… Razumem te. Nije uopšte lako kad si najstariji. Mama i tata ti stalno govore kako si veliki i da paziš na Nikšu, a sada kad su vam tu i drugovi ti osećaš da moraš da brineš i za njih. Ali evo šta će deka da ti kaže, sad sam ja tu, ja ću da te odmenim! Ti se slobodno igraj, raduj i smej sa svojim bratom i drugovima, a ja ću da pazim na sve vas. Može tako?“
Iliji na trenutak zacakliše oči, a onda zagrli deku i potrča prema Nikši, Pavlu, Lazaru i Kalini.
Celim putem se čuo njihov smeh. A tek kad su stigli na plac! Kao da su zaboravili na sav umor! Rastrčali su se po livadi, lovili leptire i sunce. Pavle, Nikša i Lazar su šutirali loptu na go, Kalina je hvatala leptire, a Ilija se zadovoljno izvalio na ćebencetu i posmatrao oblake. Negde na pola dana deda Mladen ih je pozvao da podele ručak i tada su se zadovoljno pogledali iznad tanjirića.
„Ilija, zar nije ovo najlepše kampovanje dosad?“, pitao je Nikša punih ustiju.
„Pre bih rekao da je ovo izlet, ali da, najlepši dosad!“, rekao je Ilija.
„A što kažeš da nije kampovanje, zar nismo uvek tako zvali ove naše avanture?“, pitao je Pavle i zagrizao šargarepu.
„Sigurno to kaže zato što smo zaboravili da ponesemo šator!“, mudrovala je Kalina.
„Dobro, dobro, vi biste sad pogađali do sutra!“, tobož je negodovao Ika.
„On to kaže zato što smo došli na samo jedan dan, a zna se šta je kampovanje, kad se u prirodi prespava!“, rekao je Lazar.
„E tako!“, smeškao se Ika.
„A da pitamo deku da noćas ostanemo ovde?“, dosetio se Nikša.
„Kako ćemo bez šatora?“, pitala je Kalina.
„Može moj tata da donese!“, uzviknuo je Pavle.
„Ššššš! Tiho, moramo da napravimo dobar plan, neće nam tek tako dozvoliti. Znate da odrasli samo brinu.“, rekao je Ilija znalački.
Ostatak popodneva su proveli u smišljanju plana kojim bi ubedili roditelje da prespavaju na placu. Nisu ni slutili da je deda Mladen čuo ceo razgovor i da je već pozvao mame i tate. Dok su oni šaputali, odrasli su uveliko postavljali veliki šator na drugom kraju livade. Kada su smislili plan i krenuli do dede, sačekalo ih je veliko iznenađenje!
Šator se beleo na poljani, a unutra ih je čekalo čudo: jastuci, omiljena ćebad, igračkice i knjige! Mame nisu zaboravile kiflice i kolačiće, a tatama nije promaklo da donesu dovoljno sokova i vode.
Zatrčali su se na sredinu šatora i bacili na jastuke. Smejali su se neprestano, musavi od čokolade i izmaštanih avantura.
„Ilija, pogrešio sam!“, uzviknuo je Nikša. „Ovo nije najlepše kampovanje, ovo je, ovo je…“, počešao se po glavici tražeći pravi izraz za svoju radost.
„Čudesno! Ovo je čudesno kampovanje!“, ciknuo je Pavle.
Svi su sa oduševljenjem prihvatili Pavlove reči. Vrlo brzo, opijeni srećom, zaspali su.
Ispred šatora deda Mladen se zadovoljno smeškao. Bio je na tajnom zadatku: budno je stražario umesto Ilije. Tako je on zamišljao sreću.
Autorka: Srbijanka Stanković
fina emotivna priča, ovako zaista treba decu učiti, da vole prirodu jer će zasigurno biti bolji ljudi