Početna U svetu knjiga Bajke Devojčica sa šibicama – Anđelka Martić

Devojčica sa šibicama – Anđelka Martić

315
0
PODELI

Bilo je veoma hladno u toj poslednjoj noći godine, a pred sam sumpak započeo je i da pada sneg.

Bele čiste pahulјe lagano su padale sa visine i uvećavale radost lјudi koji su brzo i bučno hodali gradom. Svi su se unapred radovali prazniku što će se proslavlјati ove noći, ove poslednje noći stare godine. Brzo su koračali žureći svome domu, noseći u rukama razne zavežlјaje, pune darova i mnogo dobrog jela što će ga pojesti za poslednju večeru u toj godini.

Ali, jedna siromašna devojčica nije žurila. Gologlava i bosonoga tužno je gazila po snegu.

Imala je na sebi pohabanu i izbledelu halјinicu. Nožice su joj bile otečene i crvene od studeni. Kad je pošla od kuće, još je imala na nogama par ogromnih patika.

Ove su patike bile već stare, izobličene i prevelike jer su nekada pripadale njenoj majci, no, i to je bilo bolјe nego da bude bez njih. Ali tek što je izašla iz kuće, dok je brzo prelazila ulicu, da bi izbegla fijaker, patike su joj skliznule sa nogu. Jednu je odmah izgubila u snegu, a drugu je hitro ugrabio neki deran. Devojčica se kolebala misleći na svog strogog oca, ali tada ipak odlučno izvadi kutijicu. Zapali jednu šibicu koja planu pucketajući i bacajući lepu žutu i plavičastu svetlost.

Ova se svetlost maloj smrznutoj devojčici učini kao plamen sveće, a onda kao odsjaj vatre iz lepe i tople peći u kojoj se rasplamsala vatra. Upravo kada je htela da pruži ručice da ih ogreje, šibica se ugasi i lepe peći nestade. Devojčica se ponovo nađe u mraku i u još većoj hladnoći.

Tada upali drugu šibicu i na njenoj drhtavoj svetlosti učini joj se da je zid, na koji se naslonila, postao providan. Kroz taj veliki stakleni zid ona ugleda osvetlјenu sobu i postavlјen sto, a na lepom stolnjaku bezbroj poslastica koje su se same nudile. Na sjajnom tanjiru stajala je pečena guska koja se još pušila i divno mirisala.

U jednom trenu, pričini se gladnoj devojčici da se guska pomerila sa tanjira i krenula prema njoj.

U tom istom trenu šibica se ugasi – i sve iščeze. Devojčica oseti da je još očajnija i gladnija nego do sada.

Upali zatim i treću šibicu. Na njenoj svetlosti ugleda divno okićenu jelku, veću i nakićeniju od bilo koje druge u gradu.

Bezbroj svećica sijalo je među zelenim granama ukrašenim bleštavim trakama. Šarene lutkice koje su visile sa grana gledale su pravo u nju, klateći se kao da je pozivaju da im priđe. Dok je devojčica zadivlјenim očima gledala sav taj sjaj , šibica se ugasi i okićene jelke nestane. Ali, svećice nisu iščezle. Devojčici se učinilo da lete prema nebu. Tek sada opazi da su to zvezde.

U istom trenu jedna zvezda pade ostavlјajući sa sobom sjajan trag. Devojčica se odmah seti svoje stare bake, jedine na svetu koja ju je volela. Ali baka je već davno umrla. Jednom joj je rekla: – Kad zvezda padne, neko će umreti i njegova će duša poleteti u visine.

– Neko će umreti – prošaputa devojčica.

Tako je sirota devojčica gazila po snegu bosih nogu. Bila je promrzla i očajna.

Gledala je svet kako prolazi i sitnim ručicama nudila kutije šibica. Imala ih je punu kecelјicu.

Ali, lјudi se nisu, u toj veseloj prazničnoj noći, osvrtali na njene šibice.

Lice devojčice postajalo je sve bleđe i tužnije, a ona se osećala umorna i iscrplјena. A i noge su je veoma bolele!

Pošto više nije mogla da izdrži sedne na trotoar, na ugao između dve kuće. Da bi manje osećala hladnoću i oštar vetar, i da bi zagrejala nožice, podvuče ih pod halјinicu.

Kući nije htela da se vrati. Čitavog dana nije prodala ni jednu kutiju šibica i nije zaradila ni parice. Šta će joj reći otac? Sigurno će je, kao i obično, grditi. Možda će je i istući! A, sem toga, i u kući je bilo veoma hladno. Stanovala je sa ocem u potkrovlјu punom pukotina. Uza­lud su pokušavali da ih ispune hartijom i starim krpama: Studen je ipak prodirala. Često od hladnoće nije mogla da zaspi, mada bi se na svom siromašnom ležaju savila što je više mogla. A sada je puna tuge i straha, ležala sklupčana na zemlјi u toj pustoj ulici. Lice joj je bilo hladno kao mermer, a jadne su joj ručice već bile skoro sasvim ukočene.

Kako bi joj dobro došlo malo vatre, pa makar samo plamičak šibice. Snežne pahulјice i dalјe su tiho padale po njenoj dugoj kosi. Upali još jednu šibicu, a ova prospe oko sebe veću svetlost nego bilo koja druga do sada. U toj svetlosti prikaže joj se baka, nasmejana i lepša nego ikada. Nesrećna devojčica pruži ruke prema baki i usklikne: – Bako, bakice moja, uzmi me sa sobom! Nemoj i ti da nestaneš!

U strahu da baka ne iščezne, devojčica brzo upali sve šibice koje su joj preostale. Neka čudesna i divna svetlost svu je obasja, a baka joj se učini prekrasna. U tom sjaju dobra se baka nežno sagne prema devojčici, uzme je u naručje i poleti sa njom u visine. Sutradan ujutru nađu pod dubokim snegom telo male devojčice. Svi su se sažalili, ali niko nije mogao ni da nasluti koliko je lepih stvari ona te noći videla i koliko je sada bila mirna i srećna.

 

OSTAVITE ODGOVOR