Učitelјica je ustala i rekla:
– Sada ćemo videti kako ste uradili zadatke. Ima li nekog da nije znao da reši zadatke? Neka dignu ruke svi oni koji nisu napisali zadatke!
Javiše se tri dečaka i jedna devojčica. Oni su bili bolesni. Učitelјica se nije na njih lјutila, već je počela da pregleda zadatke ostalih. Došla je i do Mišine klupe. Mišin „par“ pokazuje svesku, a Mišin deo klupe je prazan: na njemu nema nikakve sveske.
– Mišo, gde ti je sveska? – pita učitelјica. – Zar nisi napisao zadatak?
– Jesam.
– A gde ti je sveska?
– Ja sam je. „ja sam je zaboravio“ – kod kuće mi je.
Svi đaci se okrenuli, gledaju u Mišu i osmehuju se. „Znamo mi te izgovore! – Znamo mi te izgovore!“ – kao da govore njihovi osmesi.
Miša se zbunio i pocrveneo:
– Časna reč! – kaže.
– Dobro, Mišo!. kaže učitelјica. Ja ti verujem.
I otišla je dalјe. A drugovi Mišu i dalјe gledaju i podsmehuju mu se što je prevario učitelјicu. Posle je zazvonilo i đaci su otišli na odmor. Kad su se vratili sa odmora i čas počeo – Miše nema.
Nјegov „par“ je to rekao učitelјici. Učitelјica je pitala gde je Miša, ali niko nije znao da joj kaže. Niko ga nije video za vreme odmora. Utom je neko zakucao na vrata. Ušao je Miša, zadihan i znojav. U ruci je držao svesku.
– Evo, izvolite! – rekao je. – Doneo sam zadatak! Zatim je otišao na svoje mesto i seo.
Gledao je sve redom, a svi dečaci i devojčice su pomalo izbegavali njegov pogled.
