Jedna bučna šarena kreja koja je povazdan boravila u orašju slete za trenutak i na prostranu polјanu po kojoj su pasle ovce, u gustoj paprati naiđe na ševu koja je mirno ležala u svom gnezdu načinjenom u niskoj travi. Skromna ptičica imala je i sada boju suve spržene trave i jedva se razlikovala od okolnog zemlјišta. Kad je ugleda tako skromnu i neuglednu, kreja stade da se dere:
– He, he, he, kre, kre, da ružne ptičice. Da nemam ovako dobrih očiju, mislila bih od tebe da je kamen ili bus suve trave. Kre, kre, mijau, to je zaista da čovek pukne od smeha.
– Ta što se dereš toliko, nisi u šumi – mirno je opomenu ševa. – Mi, stanovnici pašnjaka, tih smo narod i ne volimo mnogo graje.
– He, he, kre, stanovnici pašnjaka! Ako ste svi tako sivi kao ti, lep ste onda narod. Ta ko može da voli tako neugledno stvorenje kao što si ti?
– Ko me voli? – osmehnu se ševa. – Možda imam više lјubimaca nego ti, lepojko.
– Ah, ah, kakva drskost, dostojna jednog polјskog miša. Pogledaj samo moja divna šarena krila lepša od nebeske duge, pa moj rep na kome mi svakako zavide i svraka i grlica. A tek moj glas. Znam da podražavam skoro sve ptičje glasove, znam da maučem kao mačka i da plačem kao lјudski ptić koji leži u drvenom gnezdu koje mati lјulјa…
– Ćuran iz čovekova dvorišta ima lepo perje i rep kao lepezu, pa ipak se čitavog dana samo oholo šepuri i brblјa gluposti. I baš ga niko ne voli.
– A tebe, misliš, neko voli sa tvojim perjem koje ima boju drumske prašine. Reci mi, šta ima na tebi što može da se zavoli?
– Šta imam? Kako da ti kažem, kad ti to nećeš razumeti, jer ti je srce prazno i život pun glasna kreštanja – zamišlјeno stade da govori ševa. – Znaš, kad se ja dignem visoko, visoko u vazduh, onda u moje srce uđe i modro nebo, i sunce i zemlјa okupana u sjaju zajedno sa svim svojim zlatnim žitima i zelenim šumama. A kad sve to osetim u srcu, onda zapevam vedru sunčanu pesmu zbog koje me svi poznaju i vole.
– Uha-ha, kre-kre, ala ova laže – stade da se smeje kreja. – Zar u tako malu ptičicu da stane čitava zemlјa i još sunce. Ta za te je previše i jedan orahov plod iz mog orašja.
Ali ne, nisam to mislila – stade da se pravda ševa. – To je nešto sasvim drukčije. Vidiš, da nisi razumela…
– Čitava zemlјa, čitava zemlјa, – stade da se ruga kreja.
– Eh, videćeš sad – lјutnu se ševa i ostavivši gnezdo diže se u sunčan vazduh.
Letela je sve više i više, dok se najzad ne pretvori u malu crnu tačku. I dok je kreja začuđeno gledala za njom, iz visine se odjednom prosu srebrna sunčana pesma. – Ciri, ciri, veliko mohno sunce blista nad polјima, talasa se na vetru zlatno žito i pčela zuji oko crvenog cveta deteline…
– Gle, čuje se ševa – obradovaše se žeteoci u polјu i za trenutak zastadoše gledajući u bledomodro nebo. Krasna ptičica.
– Ciri-biri – nastavlјala je ševa – šuma se stere kao zelen ćilim na bregu, u njoj živi veseli kos sa crnim okom, a podno brega večito putuje potok, a ipak je još uvek tu sa svojim srebrnim ribama. Zašto onda da ne budemo radosni…
Dva bosonoga dečaka, koji su oko potoka skuplјali naplavlјene grane za svoju babu, zastadoše s naručjem punim drva i pogledaše jedan u drugog.
– Čuješ li ševu? Hajde, ko će pre da je ugleda.
I spustivši pored sebe drva, oni legoše poleđuške u pesak i zagledaše se u visinu.
– Circi-rici, po prostranu polјu miču se ovce bele kao sneg, vidim pastire sa nemirnim psima i nadam se da nijedna neoprezna noga neće stati u moje malo gnezdo sa šarenim jajima. Oj-hoj, budite oprezni svi koji progazite polјem.
– Lepo he vreme biti. Čujete li ševu? – reče jedan stari čobanin i razdragan pomilova svoje čupavo pseto. – Hej, deco, nikad ne dirajte ševina gnezda, grehota je.
– He, kre-re, mijau – stade da se dere kreja sva uzdrhtala od zlobe i zavisti. – Zar se zaista nekom dopada to što peva ta crna tačka visoko u vazduhu?
– Uh, otkud sad ovde kreja, baš me uplaši svojim glupim kreštanjem – trže se stari čobanin. – Hej, deco, deder skočite, pa otjerajte tu glupu ptičurinu.
Skočiše čobančad, zazviždaše kamenice, a kreja srdito kreštelći odlete u svoje orašje. A kad se ševa radosna i živa, ponovo spustila do svoga gnezda u paprat, začudi se što nema kreje.
– Gle, otišla, svakako joj se nije svidela moja pesma – pomisli ona bez imalo lјutnje i leže na svoje gnezdo u zelenoj senci paprati. Skromna i tiha opet je ličila na bus spržene suve trave.
