Primer pismenog sastava iz srpskog jezika na temu „Jedan stari zanat“ za učenike 7 i 8. razreda osnovne škole. Pored puno starih zanata koji svakako ne zaslužuju da budu zaboravljeni odabrali smo obućara.
Jedan stari zanat
U mojoj ulici nalazi se jedna stara trošna kuća, drugačija je od ostalih i zato uvek u meni budi radoznalost. Oko nje se uzdižu visoke moderne kuće i soliteri a ona kao da svima prkosi svojom neuglednom spoljašnošću. Na njoj stoji tabla na kojoj je izbledelim slovima bilo ispisano “Obućar”.
Unutra, na prašnjavim policama stoje cipele, čizme, patike, mnoštvo njih. Oseća se jak miris lepka. U uglu radnje sedi stariji čovek, sa prosedom kosom i očima u kojima se odslikavaju beskrajna prostranstva velikog životnog iskustva. Svuda oko mene, obuća svih veličina i modela, od onih modernijih pa sve do nekih starih čudnih modela koje sam samo viđela kod bake i deke na selu. Često sam tako sedela i posmatrala kako sa velikom ljubavlju svakom komadu obuće podari puno pažnje i ljubavi. Tu na rafovima nalazi se duša starog obućara, ali i njegovog oca, i dede. Jednom mi je moj dobri komšija ispričao kako na ovim prašnjavim policama svoje vlasnike čekaju cipele i punih pedeset godina. I da on zna da ih uzalud čekaju, ali da jednostavno nema snage da ih baci. Pitam se zašto je on drugačiji od ostalih komšija iz moje ulice.
Priča bi počela i vek ranije od njegovog dede možda i pradede u čijoj on radnji samo nastavlja započeto. Šibali su ih vetrovi života, a oni opstajali u svom zanatu koji živi i danas. Ponekad i spusti svoje oštro šilo i umornom rukom obriše kapi znoja ispod izbledelog kačketa. On postoji da bi dokazao svima da i stara cipela može ponovo da oživi u njegovim rukama. Da može da nastavi drugi novi život, gde može ponovo videti nove ulice, parkove, trotoare. Sve je to njegova životna priča nalik na druge, ali ipak jedinstvena u mom kraju i verovatno neponovljiva. Šta je onda obućar? To je neka druga stvarnost, ili možda umetnost. Kao što neko piše, slika, svira, samo što on radi ovaj svoj zanat i čini sve da naš korak bude spretniji i sigurniji.
Treba da znamo još nešto, obućar u mom gradu ne bi postojao, da nije njega, ali i nas koji odemo sa torbom starih cipela, a vraćamo se sa obućom kojoj je udahnut novi život.
Tek kad odem od njega, ispunjena slikama radnje, počnem da mislim o njemu i da se pitam da li će ponovo ovo neko da počne? Da li će da postoji? Bez ove radnje moja ulica bi bila manje živa, a ja ne bih sa osmehom svakog jutra pozdravio svog komšiju obućara.
Pogledajte još pismenih sastava na ovom linku
ovo je jako lep sastav
Ovo nije lep nego prelep mnogo mi se svidja