Primer pismenog sastava iz srpskog jezika na temu „Jesen oko mene i u meni“ za učenike 7 i 8. razreda osnovne škole. Pismeni sastav koji je pred vama savršeno se uklapa u gotovo sve teme u kojima se opisuje jesen.
Jesen oko mene i u meni
Jesen se ušunjula poput senke. Nečujno, na prstima, oslikavala je pejzaže moga kraja. Menjala je zelenu boju lišća u vatreno-skerletne i zlatne boje. Oni bi se tiho njihali na vetru pre no što bi se nežno spustili na zemlju. Ostavljali bi ogoljene grane i prosuti po osušenoj travi tkali su šareni tepih.
Hladan vetar struji vazduhom i nosi sa sobom mirise rose i zrelih jesenjih plodova koji su sada ukras svakog doma.
Nebo se zamračilo, prekrivaju ga crni oblaci. Kreću se polako i preteći grme, kao da žele da pokažu svoju snagu, svoju nadmoć. Visoko su, nedohvatljivi, spremni da nemilosrdno sruče kišu na sve one koji nisu poslušali njihove pretnje i sklonili se u zaklon. Dešavalo se i meni, priznajem, da se nekada nađem licem prema nebu, dok su oblaci sipali modre kapi na mene, kvasili mi odeću i terali da drhtim pred njima. Svesna sam da ne mogu dugo da im prkosim i najbolji i jedni izbor koji imam je da se što pre sakrijem na neko toplo i suvo mesto. Mrzim taj osećaj nemoći. Okrivljujem za to jesen i njenu neuhvatljivu senku. Poput gorde carice diktira naše korake. Ona je moćna, a istovremeno elegantna i u tome je njena čar.
Ljudi često beže od prohladnog i turobnog vremena krijući se od njene sene u toplom kutku svoga doma. Ali na kraju ne mogu a da ne bace pogled kroz prozor i dive se njenoj moći.
I druge životinje ušuškane u svojim skrovištima provode jesenje dane. Veverice se kriju u šuplljini hrapavih stabala drveća. Vrapčići prigrle jedni druge kako bi se ugrejali. Nekada raspevane ptičice čuvaju svoju pesmu za neka toplija vremena. Međutim, Svi imaju je jedno zajedničko: doprinose jesenjoj tišini. Ponekad volim da se rano ujutro prošetam ulicama pre no što je saobraćajna vreva uništi, kada čitav moj kraj spava. Tada shvatam koliko je zapravo ta tišina glasna, toliko da jasno mogu da čujem spopstvene otkucaje srca. Mir kvari samo bat mojih koraka po suvom šuškavom lišću. U džepovima svog mekanog kaputa grejem ruke i posmatram svoj dah kako se u obliku malog koluta dima meša sa ledenim vazduhom. Prisećam se s nostalgijom vrelih letnjih dana prepunih boja i graje. Jesen kao da je isisala život iz sveta koji me okružuje. Ipak, to mrtvilo oko mene, učini da mi se izoštre čula. Pogledom pretražujem i osluškujem delove prirode koje još uvek nije uspavala. Ponekad mi se učini kao da sam ostala zarobljena u trenutku. No, čak i to ne traje dugo, jutarnji dremež zameni dan pun vreve i užurbanosti.
Plahovita i veličanstvena istovremeno, jesen je svuda. U cepanicama što pucketaju u ognjištu, zamagljenim ulicama po kojima dobuju kišne kapi, u svetiljkama što treperavo sjaje kada noć proguta dan. Ona je i u ljudima koji marljivo rade na pripremama za zimu, u žitnim poljima i žuboru reka.
Kada se ušunja u moj kraj, mogu da je čujem kako govori. To mi je omiljeno kod jeseni. Imamo zajednički jezik. Njen glas je opojan poput mirisa zrelih jabuka i dunja koji se šire voćnjacima. Šapuće mi kroz lišce i žbunje, sakrivena među kukuruznim poljem. Slušala sam njene priče koje su mi pružile drugi pogled na svet. Sivilo i kišna zavesa su samo maska, podsetnik da neće svaki naš put kojim se okrenemo biti obasajan suncem. Međutim, iza toga stoje lepša vremena koja nas očekuju. Ona je kroz svoje pejzaže simbolično predstavila prolaznost. Nagoveštava hladan dodir zime kao još jednu bitku koju treba da prevaziđemo, ne bismo li ugledali bolje dane. Govori o životu satkanom u trenutku. Naše borbe, pobede i porazi sve su deo jednog začaranog kruga. Tako nam je jesen na slikovit način želela predstaviti realnost.
Jesen je doba rezervisano da ovekoveči vreme kada se skidaju maske i lepršave boje. Umesto njih predstavlja sliku sveta koji se bori za svoje mesto. Svet koji će jednog dana, ma šta god da mu se desi, preživeti i vratiti se u punom sjaju. Jesen prikazuje sve te savršene nesavršenosti koji su deo naše Zemlje i to je ono što je čini posebonom.
Autor: Jovana Konatarević
