Nije lako postati roditelj. Prvo treba čekati dok se dete rodi. Onda se umesto deteta, dobije toliko mala beba da јe stаlno treba paziti, hraniti, presvlačiti, nositi kod lekara, i uopšte više nemaš vremena za sebe nego si stalno pored bebe.
Onda beba počne da raste i to dobro pošto od bebe postane dete. Onda to dete treba učiti da pere ruke, da se oblči, da prelazi ulicu.
I taman dete sve to nauči, onda više nije dete i postane đak.
Onda zajedno sa đakom treba učiti prva slova, pa prve brojeve i uopšte sve nešto prvo dok god je u prvom razredu. Posle se u drugom razredu uče druge stvari itd. sve dok traje školovanje… A to je prilično dugo.
A za sve to vreme treba ići na posao, zaraditi dovoljno novca da se kupi sve što treba, treba spremati i kuvati, brinuti se i zbog kijavice, i zbog razbijenog kolena, i zbog neke tamo trojke u školi… Kao da trojke nisu ocene kao i sve druge.
Tako pričaju roditelji kad su umorni. Pa ako je tako, zašto su uopšte pristali da budu roditelji?
Zbog onog što zaborave da kažu. ŽELELI SU DA imaju dete. Ili tri deteta. Ili desetoro. I još najvažnije: da to dete, ili tri deteta, ili desetoro, budu SREĆNI, da imaju sve što im treba. A pošto roditelji ŽELE I VOLE svoju decu, nije im teško da rade, da se brinu, da idu u školu i sve ostalo što se od jednog roditelja očekuje. Dobro, ponekad im je teško. Nisu ni deca uvek najbolja na svetu. I zato se roditelji i naljute, onako, bez veze. Izviču, opet bez veze. I onda roditelji više nisu besni, ali deca jesu. Jer znaju da bar ovaj put nisu ni za šta kriva.
A moglo je i bez tog vikanja. Kad bi se roditelji setili da oni zapravo vole to svoje dete ili troje dece ili desetoro. I da su se zapravo samo malo umorili i da treba da se odmore, a ne da viču. Jer od vikanja se ne odmara,
Treba ih podsetiti na to koliko Dugo su želeli i čekali to svoje dete. Ili troje. Ili desetoro. I koliko im je bilo drago i sada što imaju baš tu decu, svoju, a ne neku drugu, goru.
Kad se sete, odmah će sve biti u redu. Baš kako i treba da bude tamo gde roditelji vole svoju decu.
I deca njih, naravno.
Zvezdana Babić i Branimir Prosenik
