Kažu da je Bukvar najteža knjiga na svetu, i ta tvrdnja je sasvim opravdana jer za decu nema većeg mentalnog napora od čitanja. Da dete prepozna slova, pa slogove i nakraju sve poveže u reči i rečenice potrebno je dosta truda i strpljenja.
Da bi dete sa lakoćom naučilo da čita, potrebno je da prethodno zavoli knjigu. To se postiže druženjem sa knjigom, čitanjem i pričanjem priča.
Kada dete jednom nauči da čita, suočava se sa novim teškoćama, od strahova da li je dobro izgovorena reč, do poštovanja jezičkih pravila.
Znamo da ima đaka koji prilikom čitanja naglas izgovaraju rači veoma tiho: stide se, ili plaše, pa ih nastavnik opominje. Zbog toga učenik od samog početka učenja treba da zna izvesna pravila – kako treba čitati da bi ga svi lepo čuli i razumeli.
Evo nekih pravila čitanja:
- Čitaj glasno da te čuje svaki đak, pa i onaj u poslednjoj klupi.
- Čitaj razgovetno, to jest, izgovaraj svaku reč čisto i jasno – da niko ne pita šta si izgovorio.
- Ne mucaj i ne ponavljaj reči koje si jednom izgovorio, jer to zbunjuje đake i oni ne znaju šta govoriš.
- Čitaj smireno i prirodno, kao kad razgovaraš sa nekim ko ti je dobro poznat.
Da bi se sve ovo postiglo, potrebno je da dobro naučite sve znake interpunkcije: tačku, zapetu, znak pitanja, znak uzvika. Zatim treba da znate šta se nekom rečenicom treba iskazati: zapovest, raspoloženje, tuga, čuđenje ili nešto sasvim drugo. Sve nam ovo kazuje da pri čitanju moramo biti smireni. Da se ne uzbuđujemo, da razumemo šta čitamo i da naglasimo sve ono što je važno. Dakle potrebno je čitati: glasno, jasno i smireno.
Ne postoji ništa, ni ti jedno zanimanje ni ti jedan posao a da se ne može naučiti, pa je tako i sa čitanjem.
Za sve je potrebna vežba i samo vežba.
