Primer pismenog sastava iz srpskog jezika na temu Kucnuo je čas rastanka za učenike 8. Razreda osnovne škola. Ova tema uklapa su nekoliko drugih kao što su: „Reći ću vam na rastanku“, „Rastanak generacije“, “Kraj školske godine” i slične teme vezane za završetak osnovnog obrazovanja i rastanak sa generacijom.
Kucnuo je čas rastanka
Osvanulo je divno majsko jutro. Napolju se oseća miris raznovrsnog cveća. Ptice svojim veselim pesmama pozdravljaju toplinu i radost u prirodi. Sve izgleda tako lepo i srećno. Dok se lagano spremam za polazak u školu, u mom oku sija jedna krupna suza. Danas je zadnji školski dan. Međutim, to nije onaj radosni dan koji donosi dugo očekivani raspust, kome sam se radovala svake godine. Ovaj dan donosi kraj mog osmogodišnjeg školovanja i druženja.
Kroz glavu mi prolaze najrazličitije slike i upomene. Sećam se kada sam pre osam godina upisala osnovnu školu i kada sam prvi put sela u školsku klupu. Koliko mi taj period izgleda blizu, iako je tako daleko. Bojala sam se novog početka, a svakako mi je bilo teško i neobično da se odvojim od igračaka i da se naglo naviknem na knjige. Sve to je bio jedan težak, ali i zanimljiv početak.
Dugo sam razmišljala kakva je svrha škole i zašto tako dugo traje. Međutim, danas, kada se spremam za zadnji dan u tim školskim klupama u kojima sam provela sve to vreme, shvatam da je škola i đačko doba najlepši period u životu svake osobe. Tek sada mogu da shvatim da je vreme veoma brzo prošlo i da je sve to samo naizgled teško i dugo. Sada sasvim sigurno mogu da kažem da je ovaj period bio najlepši u mom životu.
Sećam se mog prvog školskog časa kod učiteljice, a ona i prvog školskog časa kod moje razredne. To su bili trenuci straha i neizvesnosti, a svi u odeljenju su bili ujedno uplašeni, ali i radoznali. Škola mi je donela ne samo znanje za ceo život, nego i divne drugare i još divnije uspomene. Bilo je tu svega. Kao i svako odeljenje i mi smo umeli da budemo nesložni i nekada bezobrazni.
Znali smo da iznerviramo razrednu, ali to nikada nije bilo namerno. Ona je imala veliko strpljenje i toleranciju za sve naše probleme, zahteve, nedoumice i slično. Uvek je imala odgovor na svako naše pitanje. Svaki njen savet imao je veliki značaj i vrednost. Čak i kada je bila mnogo ljuta i besna, ona nam je uz svaku kritiku davala korisne pouke. Od nje nismo samo učili važne informacije i definicije, nego i životne lekcije. Svaka njena šala bila zanimljiva i smešna, a ona je najviše volela da vidi da smo mi srećni i zadovoljni. Četiri godine bila je naš prijatelj i podrška, naš savetodavac i naša pomoć. Na tome smo joj mnogo zahvalni i to nikada nećemo zaboraviti. Posle ove divne četiri godine mogu samo da kažem da ću poneti najlepšu sliku i uspomenu mog razreda i đačkog doba.
Družina sa kojom sam provela ove godine, uvek će mi biti u divnom sećanju. Svi smo bili poput jedne velike porodice. Nismo uvek bili složni, ali je svako bio uvek pošten i iskren. To su nam bile najveće vrednosti i nadam se da ćemo ih svi zadržati. Naravno, znali smo i mi da se posvađamo, ali to je srećom uvek kratko trajalo. Kakve god nesuglasice da su bile pred nama, mi smo ih vrlo brzo rešavali i nastavljali dalje. Toliko je uspomena sa školskih odmora, sa časova, a naračito sa ekskurzija, da ih ne mogu sve ni nabrojati. One koje će mi uvek biti u sećanju su ona kada smo priređivali priredbe u školi, ili kada smo sa razrednom obilazili gradsku biblioteku, ispred koje smo organizovali književno veče, a mnogo je i doživljaja sa ekskurzija i izleta. Oni su naravno, najsmešniji i njih rado prepričavamo.
Razmišljam kako će mi sve to mnogo nedostajati. Naravno, sve nas očekuje srednja škola, mnogi će ostati, ali mnogi će i otići. Bojim se da ne izgubim kontakt sa nekim bliskim drugarima, jer bih zaista volela da ih uvek imam kraj sebe. Razmišljam i o tome kako će biti dalje, u srednjoj školi i da li će biti samo još bolje. Iskreno se nadam da ćemo stvoriti još bezbroj uspomena i da će za nama biti mnogo lepih trenutaka. Naravno, trenutno su mi u glavni moje odeljenje i neka tužna misao koja ispraća sve što smo doživeli za ovo vreme. Bez obrzira na sve, veoma sam tužna i nostalgična. Pred očima su mi naše klupe i naša učionica, nas dvadeset i petoro i naša divna razredna. Svi razgovori, sve tajne, šale, prve simpatije i drugo, zauvek će ostati tu, u našim klupama.
Dok lagano koračam ka školi, negde duboko u mojim mislima i mom srcu stvara se jedna poruka mom odeljenju. Ono što bih volela da im kažem na rastanku jeste da nikada ne zaborave divne godine koje su iza nas i sve naše uspomene. Takođe, da ostanu onakvi kakvi jesu, i da uvek teže ka boljem i višem i da jednoga dana opravdamo savet naše razredne, da je najvažnije biti dobar čovek.
