Draga moja dece ako niste znali kud odlazi sneg kada proleće zakuca na vrata evo jedne divne pričice u kojoj je sve potanko objašnjeno:
Kud odlazi sneg
Ujutro, ako te ne mrzi da ustaneš pre zore, možeš da vidiš razne zanimlјive stvari. Evo, i danas se Antoška probudio jako rano. Prišao je još tamnom prozoru i vidi da se sneg u dvorištu miče i da iz njega izrastaju mali Sneško-Belići. Mnogo Sneško-Belića! Izrastoše oni i nekud pođoše.
„Gde li će?“ – začudi se Antoška.
Brzo se obuče i istrča napolјe. A napolјu mrak, sve pusto. Nigde čoveka, nigde mačke, ni psa. Samo Sneško-Belići nestaju u tami.
– Kud idete?
– Na Sever – odgovoriše mu. – Proleće samo što nije! Ako hoćeš, možeš da nas ispratiš. Ali, samo do šume!
– Dobro – pristade Antoška. – Ispratiću vas.
Kod šume Sneško-Belići stadoše u vrstu i počeše da se prebrojavaju. I videše da jednog nema. Glavni Sneško se mnogo rastužio. Toliko mu je bilo žao da mu umalo nije otpao nos od šargarepe.
– Je li moguće, braćo moja? – ponavlјao je.
– Pa u dvorištu smo svi bili na broju… Antoška shvati da samo on može da pomogne. Znao je da oni ne smeju da trče, jer kad trčiš, uvek se zagreješ, a nijedan Sneško ne bi da se zagreje, pa da se istopi.
Priđe Antoška glavnom Snešku i reče:
– Sigurno je ostao negde u dvorištu. Idem da ga potražim. I potrča nazad.
– Požuri, požuri – povikaše za njim Sneško-Belići. – Čim izađe sunce, mi ćemo se rastopiti.
– Dobro – viknuo je Antoška – brzo ću ja!
Dojuri on u svoje dvorište. Nigde snega, samo iza žbuna kod lјulјaške sedi maleni Sneško, tužan-pretužan.
– Šta radiš tu? – upita Antoška. – Svi tvoji su već odavno kod šume! Sunce samo što nije!
A mali Sneško uzdahnu pa reče:
– Zar ne vidiš da nemam noge? Nije bilo dovolјno snega za moje noge.
Pogleda Antoška malo bolјe i stade da traži sneg. Ispod jednog drveta nađe malo, ispod drugog još malo, te napravi Snešku lepe noge.
A u dvorištu je bivalo sve svetlije i svetlije.
– Zakasnićemo, Antoška – uzdiše mali Sneško.
– Ne brini, nećemo – umiruje ga Antoška.
– Idem samo da uzmem bicikl. Sneško sede na bicikl iza Antoške, uhvati se za njega i oni začas dojuriše do ostalih.
– Hvala ti! – povikaše Sneško-Belići i zađoše u šumu.
