Magarac natovaren solju i magarac natovaren sunđerima
Jedan seljak, sa štapom u ruci, terao je dostojanstveno, kao kakav rimski car, dva dugouha magarca. Jedan od njih, natovaren sunđerima, išao je poskakujući. Onaj, pak drugi, natovaren solju, koračao je nestabilno, kao da nosi staklene boce pa se boji da ih ne razbije.
I tako naši čili putnici, prelazeći brda, doline i mnoge puteve, stigoše najzad na jednu reku koju je trebalo pregaziti. Tu se oni nađoše u velikoj neprilici. Ali seljak, koji je svakoga dana prelazio reku na tome mestu, uzjaha magarca koji je nosio sunđere, pa potera izpred sebe onoga drugoga. A ovaj, htede da ide gde mu je volja, pa upade u jedan vir, ali se lako izvuče iz njega na obalu. Jer, dok je on plivao, sva so koju je nosio se istopila, pa magarac više na sebi nije osećao nikakav teret. Požurio je napred lak kao čigra. Onaj drugi magarac je poželeo da sledi njegov primer, kao što ovce slepo slede jedna drugu. I naš magarac upade do guše u vodu, a i njegov gazda i sunđeri. Svi se oni napiše vode, a sunđeri se toliko natopiše i otežaše da preopterećeni magarac nije mogao da izađe na obalu.
Seljak se čvrsto držao magarcu za vrat očekujući brzu i sigurnu smrt, a tako bi i bilo da neko nije naišao i spasio ih. Nije važno da znamo ko je to bio. Glavno je da uvidimo važnu pouku:
Tuđ nam primer
škodi
i nevolji vodi;
Jer priroda
nas sve jednake
ne stvara –
što je
tebi dobro,
drugom nosi
kvara
