Ima onih koji znaju da zarađuju novac
i onih koji znaju da žive,
ali veoma su retki oni koji znaju i jedno i drugo. – Alberto Moravija
Obućar i bankar
U jednom selu živeo obućar koji je pevao od jutra do mraka: bio je to veseljak kojeg je bila divota videti i slušati. U njegovom susedstvu živeo je jedan banker koji je bio izuzetno bogat, ali nikada nije pevao i veoma je lose spavao. Čak i u zoru kad bi mu san najlakše na oči nailazio, nije imao mira od majstorove vesele pesme. Dovijao se na razne načine da reši svoju muku, ali miran san nije mogao kupiti nan a pijaci ni kod trgovaca…
Jednog dana, pozva banker obućara u svoj stan i upita ga: “Koliko ti zaradiš za godinu dana?”
Ovaj poče da se smeje: “Za godinu dana? Boga mi gospodine ako ćemo iskreno – ja ne brojim ni dane ni sate jer je na kraju sve to isti đavo i godina svakako proće, brojali mi ili ne. Najbitnije je da se radi i da ne pođe ni jedan jedini dan a da se ne zaradi bar koliko za zalogaj hleba.” “Dobro”, reče opet banker, “a koliko zaradite za jedan dan?”. “To zavisi”, reče majstor, nekad vise a nekad manje.”
Na to će bogataš: “Ja ću te spasti od tog jada. Evo tis to talira! Čuvajte ih tako da kad vam istinski zatrebaju, možete pametno da ih upotrebite.”
Obućar ode kući misleći kako jepred njim sve zemaljsko blago te, kako stiže kući, zatvori u podrum novac a sa njim i svu svoju radost. I od tog časa, od kad je stekao ono što sve naše patnje stvara, niko vise ne ču njegovu bezbrižnu pesmu. I san miran pobeže od njega, a dušu mu pritisnu teško breme briga i stragova. I tako sve dok jednog dana ispijen i duboko nesrećan ne otide bankaru koji je konačno živeo u miru.
Obućar mu reče: “Vratite vi meni lepo moj san i moju pesmu, a evo vama natrag vaših sto talira!”
Ima ljudi koji od svog bogatstva nemaju ništa do straha da ga ne izgube. – Antoan Rivarol
