Konj i magarac
Ne olakšaj drugu – otežaćeš sebi
Poterao seljak konja i magarca u grad. Magarac beše upregnut u teške dvokolice, prepune povrća i džakova žita, koje je nosio da proda na pijaci. Konj je išao po strani, ni natovaren ni upregnut, ni osedlan, slobodno je kaskao i zadovoljno rzao, ne osvrćući se uopšte na muke kojima je njegov drug iz štale bio izložen.
Teglio je magarac, upinjao se, devet ga znojeva probijalo, pa najzad reče konju:
– „pomozi mi malo, prijatelju stari, olakšaj mi, jer ako li ovako nastavim, teško da ću do grada živ stići. Za tebe će polovina mog tereta biti igračka, a ja bi sa onom drugom polovinom već lakše izašao na kraj.“
„Prođi me se, nemam ti ja kad!“ – njisnu ždrebac i podiže rep, zatrča se preko livade, griva mu zaleprša, baš mu je lepo bilo.
Magarac je vukao i teglio sve dok je mogao, to međutim nije dugo trajalo, srušio se mrtav. Seljak je odmah odrao magarca i bacio kožu pored ostalih stvari na dvokolicama, a onda je upregao konja.
Sad je konj tegllio čitav teret i pride još magareću kožu, soptao je, dahtao…a iz kopita mu je u glavu, kasno doduše, pamet dolazila. Mislio je ovako:
Kada zatreba drugu – budi mu pri ruci,
od pomoći takve nikada ne beži.
Pobegneš li, – sam ćeš naći se na muci,
teret čeka tebe, mnogostruko teži!
