Bio gvozden lonac, bio zemljan lonac. Oba su u kuhinji svaki za svoj posao bili upotrebljavani, drugovali su kao i ostalo posuđe i pribor, tako su im dani u radu i miru prolazili. Jednom se uzvrpoljio gvozdeni lonac, predložio zemljanom da malo kojekud proputuju, dosadno je brate, ceo vek u kuhinji provoditi, zašto ne bi i štokakvog sveta videli.
“Bih ja, – reče zemljanko – ali me strah, druže moj, da se ne slomijem. Ti znaš da sam ja od pečene zemlјe, ne treba mi mnogo, jedan jači udarac, – eto me u parčićima. Bolјe je, veruj, da ostanem gde sam, ovde gde sa mnom pažlјivo postupaju , život mi čuvaju.“
„Hajde, hajde, – reče gvozdenko – nemoj se toliko plašiti, ne čekaju tamo s malјevima, pa – tup! po svakom loncu čim se pojavi.“
„Lako je tebi gvozdenome da govoriš , – uzvrati zemlјanko – ti si od čvrste japije, tebe nek treskaju do mile volјe, ti vazda isti, briga te.“
„Nema bojazni , kad ti ja kažem, – navalјivao je gvozdenko – štitiću te, jak sam, čik nek se neko tvrdunjav ustremi na tebe. Skočiću preda nj, poklopca mi jedinog , stati između njega i tebe, sačuvati tvoju nežnu građu.“
Te reči najzad ubediše zemlјanka, pristade siromah, šta će. Krenuše tako oba lonca, krenuše sa sve zaklopcima, klipeti-klap, kliketi-klak, – putuju po svetu. Put je bio džombast, oni nenaviknuti na hodanje, nije·bilo lako, ali su gurali. Gvozdenko je držao reč: stalno je bio uz zemlјanka, spreman da ga od iznenadne opasnosti na vreme zaštiti, baš je to predusretlјiv i lјubazan drugar bio.
Klipeti-klap, kliketi-klak, malo-malo pa bi gvozdenko na nekoj džombi čuknuo zemlјanka, trzao se ovaj, izmicao, ali sad više nije imao kud: pristao je da krenu, mora do kraja izdržati. A nije mogao ni reći da njegov drug ne drži zadatu reč, naprotiv! Vrlo se izbliza starao o njegovoj zaštiti. Nisu mnogo odmakli, kad li na jednoj džombi – krak! gvozdenko čuknu malo jače zemlјanka, razbi se nesrećnik, šta bi drugo u sudaru s gvožđem sve jedno što mu je gvožđe prijatelј. Raspade se bez piska, a gvozdenko poče jadikovati: – „Aj, aj! baš mi žao. A tako sam lepo mislio, najlepšu nameru imao. Kako li to sad odjedared ispade?“. Prolete jedna ptičica iznad lončarskog razbojišta, zacvrkuta:
Izbegavaj ono što za tebe nije,
da ne bi prošao kao zemlјan lonac,
lјubaznost nespretnog opasnosti krije:
ta zaštita lako doneće ti konac”
