Maca Prelјa je živela daleko od sveta u napuštenoj šumarevoj kući na proplanku. Jednog jutra ona je vrlo rano ustala. Prvo se umila, na brzu ruku doručkovala pa uzela vreteno da prede, namestivši se na kameni prag pred kućom. Malo kasnije došao joj je na razgovor njen sused, stari zeka, seo je na busen zemlјe nabacavši najpre na njega suvog lišća, jer se, kao i svaki starac, plašio da ne nazebe.
Dok sunce nije izašlo, ćutali su misleći svako o svojim brigama. Maca je prela, čulo se kako njeno vreteno zuji, a zeka je grickao lisku zelјa. Čim se sunce rodilo, postali su raspoloženiji i zeka je rekao svojoj susedi:
– E, ove jeseni ženiću sina. Već je narastao kao medved.
Suseda se obraduje toj vesti pa rekne: – Ja ću mu za svadbu otkati kabanicu i opresti vune za čarape. Neka se zna da ti je suseda čuvena Maca Prelјa.
Zeka se zahvali pa porazgovaravši još malo, ode kući a Maca uđe u sobu i sede za razboj da tka. Tako je ona svakog dana ujutru prela a posle od te pređe tkala platno i slagala ga po gredama i sanducima. Imala je već punu kuću raznih tkanina, prosto nije znala šta će sa njima. Istina, kada bi tuda naišao kakav putnik ili lovac pa svratio u Macinu kuću, učinilo bi mu se da je potpuno prazna, jer lјudi nisu mogli da vide ono što ona tka, jedino su zverke, bube i ptice mogle to videti. Ona je njih snabdevala odećom i obućom, tkala im marame i šatore. Zato je i bila čuvena i omilјena u celoj šumi. Posle nekoliko dana kao što je obećala zecu, Maca otka za njegovog sina kabanicu i oprede mu vune za čarape pa mu podari kad on opet dođe na razgovor.
– Draga susedo – upita zec diveći se njenoj rukotvorini – ko te je naučio da ovako lepo tkaš i predeš?
A Maca uzdahnu, ostavi vreteno i, osvrnuvši se da nema još koga u blizini, tiho mu stade pričati:
– Moj zeče, ja sam ti nekad bila devojčica i živela u ovoj istoj kući sa svojim dedom, starim šumarem. Bila sam neposlušna i nemirna, nisam volela ni da predem ni da tkam. Mnogo mi se više sviđalo da jurim po šumi sa zečevima i vevericama. Jednom sam tako, iz dečje obesti, srušila kuću patulјcima misleći da su je neka deca, u igri, napravila, jer je bila tako mala i trošna. Zato se oni nalјute na mene i pretvore me u macu te tako moram sad celog života raditi upravo ono što sam kao devojčica izbegavala.
Zecu bi mnogo žao pa upita: – A da li ti ja mogu pomoći da opet nekako postaneš lјudski stvor? Uvek si bila prema meni dobra pa bih hteo da ti to vratim.
– Sumnjam da bi mi iko mogao pomoći – reče Maca. – U vrtu najstarijeg patulјka, doduše, raste neka sitna trava koju bi uveče trebalo da stavim pod uzglavlјe pa da opet postanem ono što sam bila; ali je do te trave i vrlo teško doći. Vrt je ograđen visokim plotom i uvek poneko čuva stražu. Nije pravo da se neko zbog mene izlaže opasnosti.
– Ništa ti ne brini – veselo uzvikne zec pa otrči u šumu.
Prvo se raspitao gde se nalazi vrt najstarijeg patulјka pa je onda gledao da se sprijatelјi sa kakvom bubom ili pticom što živi tamo. Čučao je tako svaki dan kraj plota, kad petog dana neki puž proturi otud svoje rogove. A zec mu se stane umilјavati:
– Ako želiš, mogu ti doneti lisku kupusa što raste kraj potoka. Zacelo ti se dosadilo da grickaš samo travu u vrtu.
Puž jedva dočeka ovu ponudu, jer mu se toga dana mnogo jeo kupus, pa zamoli zeca da mu ga donese.
Zec se vratio sa potoka punih šaka i pružajući pužu lisku po lisku, reče mu tobož nemarno: – Baš bih voleo da pomirišem bar jednom u životu sitnu travu što raste u tvom vrtu.
Puž mu uzabra struk te sitne trave i proturi kroz plot šapnuvši: – Samo brže beži odavde, jer patulјak ne voli da se ova trava nosi iz njegova vrta.
Zec je i sam znao da treba što pre bežati i u tri skoka se nađe pred macinom kućom.
– Doneo sam ti onu sitnu travku – reče joj veselo.
Maca se mnogo obradovala pa posla zeca da pozove sve male zverke, bube i ptice. One odmah dođu i ona im razda sve što je imala u svojoj kući: kome kabanicu, kome platna, kome prediva, a razboj, preslicu i vreteno ostavi zekinoj ženi. Kad je svanulo jutro, pošto je prespavala na čudotvornoj travki, opet je postala devojčica i otišla nekud daleko iz te šume rođacima svoga dede, koji je već davno bio od tuge umro, ne dočekavši da je opet vidi kao devojčicu.
