Sve dečakove igračke smejale su se malom vozu. Kakvoga li šašavka, majko rođena! Tračnica mu ide od jednog kraja sobe do drugog, a on tvrdi da će, jednoga dana, izaći kroz prozor i prošetati se dolinama i gorama čak do mora. Ko je još to video?
– Vi ćete videti! – zasvetle vozić očicama. – Jednom sam dotle došao. Zašto ne bih ponovo?
– Zato što si ti sobni voz! – podsmehnuše mu se i klovn i lutka. – Smiri se i vozi putem koji ti je određen!
Ali mali voz nije mogao da se smiri. U njegovim snovima rasle su visoke, guste šume, bleštali vrhunci planina, modrilo mora. Žalostilo ga je što su oko njega zidovi, ali još više od zidova žalostilo ga je to što mu niko ne veruje da je jednom, zaista, video more.
– Možda u snu? – trepnu dugim trepavicama lutka do čijeg su mišljenja svi držali. – Ali takvi snovi nisu ni korisni ni zdravi. Šta bi bilo kad bih, recimo, jednoga dana ja uvrtela sebi u glavu da letim? Joj! Misliš li da bi mi izrasla krila? – nasmeja se lutka svojoj zamisli, gotovo pade sa police, kad mali voz sasvim ozbiljno reče:
– Možda bi ti i izrasla! Pogledaj limun. Zar nije bio samo koštica manja od zanoktice? Zar nije želeo da nikne? Pa, nikao je. Zar nije želeo da poraste? Zar nije porastao? Zatim poželeo svoje zlatne plodove, i dobio ih. Taj put do mora ja ću proći, zaista proći! – mali voz sneno prošaputa , a svet dečakovih igračaka se nasmeja i ne prestade da se smeje do duboko u noć.
– Gledajte ovoga što izlazi kroz prozor! – kikotao se krpeni pajac. – Gledajte voz kojemu rastu krila! – prevrtao se preko glave, kreveljio. Sve igračke gledale su ga sa divljenjem. Zar nije duhovit? Zar nije oštrouman?
Mali voz postiđeno saže glavu. Njegove tračnice idu od jednog kraja sobe do drugog, ali na svom putu prelaze preko i kroz tunel. Ispred tunela je skretničar načinjen od šarenoga lima. Trenutak pre no što voz uleti u tunel, on diže crvenu zastavicu. Sada se i on trese od smeha.
– Mali voz priča koješta! Koji je još sobni voz prešao put do mora? Koji je pokušao da ga pređe?
– Ja ću pokušati! – tonući u san prošaputa mali voz. – Pokušati i preći! Moram! Moram!
Na glave igračaka, kao slatka kiša, pade noć. Jedan za drugim, zatvarali su oči pajac, skretničar, lutka na čijim su okgruglim obrazima, sve do zore, poigravale senke trepavica …
A onda, sunce banu na vrata i dečak ustade da vidi šta rade njegove igračke. Spavale su sve do poslednje. Jedino su tračnice maloga voza bile prazne, a povetarac njihao zavesu na otvorenom prozoru.
– Videla sam ga! – prošaputa sunčeva zraka poverljivo, naslonivši se dečaku na obraz. – Kad su đubretari polili ulice, mali voz izleteo je kroz prozor i spustio se na šine velikog voza u dolini. Ako ne veruješ, pitaj vrapce: bili su budni…
Dečaku se učini da sanja, ali prozor je bio širom otvoren, a tračnice maloga voza prazne. Igračke su u čudu trljale oči. Niko se više nije smejao. S čežnjom posmatrajući otvoren prozor, lutka se seti krila koja izrastaju onome koji ih iznad svega želi. Zatim se trže. Ponovo pogleda otvoren prozor. Na ramenima joj je već nešto raslo…
