Deda Bogi je živeo na Staroj planini ogrnut nebom i prišiven za visoke trave. Svakog Đurđevdana pakovao bi u torbu najnužnije stvari i odlazio na najviše obronke planine da čuva ovce. Ne bi se vratio do Mitrovdana.
– Deda, ti kao hajduk! – rekla mu je jednom praunuka Marta. – Kako ja volim da dođem kod tebe! Pričaj mi sad onu priču!
Marta je živela u gradu pritisnuta betonom i sivilom neba i najviše je volela da letnji raspust provede na selu. Deda Bogi bi tada bio u bačiji, pa je Marta jednom nedeljno planinarila do njega da mu ukrade neku priču. Deda je priče kačio o verige iznad ognjišta i odatle su se one užarene utiskivale u Martino srce. Omiljena joj je bila ona o jagnjetu što se svake godine na Vidovdan popne na dugu kao na stepenice.
– Dedino, ti znaš da ja umem da čuvam ovce. Ovde u bačiji čuvam dva stada – jedno veliko seosko i drugo još veće, nebesko. Moraš da znaš da su oblaci nebeske ovce. Možda mi baš zbog toga na taj dan najlepše jagnje obavezno pobegne. Pre sam ga jurio, molio da siđe, pretio, galamio, a onda sam digao ruke. Tek kad sam prestao da ga tražim, ono bi se samo vraćalo da mi kaže kako se odozgo planina lepše vidi!
– Jagnje ti kaže? Kako kaže? Na srpskom? – pitala bi Marta svaki put iako je znala odgovor.
– Na srpskom, dabome! Pa mi govorimo srpski! – rekao bi deda kao da je to najnormalnija stvar na svetu. – Uveče kad se vrati u stado bleji celu noć kako je nebo najlepše more, a duga najmekša lađa. Druge ovce mu nikad ne poveruju.
– Jer su ovce. – znalački bi Marta završavala priču.
Samo je jednom u svom detinjem životu Marta posumnjala u to da je dedina priča o jagnjetu istinita: kad je učiteljica rekla da životinje govore jedino u bajkama i basnama. Tada je stidljivo upitala dedu ima li magije u njegovim pričama ili se sve to stvarno događa.
– Marta, u pričama je sve moguće, zapamti. – rekao je deda ozbiljno. – A i ko ti brani da od života napraviš bajku?
Tako je Marta naučila da su najistinitije one bajke u koje veruješ do neba.
Autorka: Srbijanka Stanković
